Kada neko spase 12.000 života, njegovo delo prelazi u večno. Takav je životni poduhvat Dijane Budisavljević.
Ova Austrijanka za srpsku istoriju učinila je ono što nijedna nacionalna heroina nije - spasla je iz ustaških logora u Hrvatskoj 12.000 srpske dece.
Rođena u Inzbruku kao Dijana Obekser, nije ni sanjala da će jednoga dana posetiti Balkan, tu živeti, uticati na tuđe sudbine, spasavati živote. Sve je počelo kada je u rodnom gradu upoznala dr Julija Budisavljevića, uglednog Srbina zaposlenog u inzbruškoj klinici. Venčali su se, 1919. godine preselili se u Zagreb, gde dr Budisavljević osniva zagrebački Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu.
Dr Budisavljević bio je jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih proterivanja i mučenja.
Početkom Drugog svetskog rata gospođa Budisavljević saznaje za stradanje žena i dece u logoru Lobor - grad.
JELENA JE PREŽIVELA JASENOVAC KAO DETE Još čujem vrisku srpske dece koje ustaše odvajaju od majki...
Dolazila je u logore kao dobri anđeo. Odlučuje da iskoristi svoj društveni položaj i austrijsko poreklo i počinje organizovano spasavanje dece iz ustaških logora, od kojih su većinom bila srpska deca s Kozare i Korduna. Kuca na mnoga vrata, odlazi dva puta i kod nadbiskupa Alojza Stepinca, ali: "Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu".
Ne odustaje. Njenoj akciji priključuje se više od stotinu ljudi. Prikupljaju pomoć u hrani, lekovima, odeći i obući, a zahvaljujući Dijaninom poznanstvu s nemačkim oficirom Kocijanom organizovano je i oslobađanje dece.
U uniformi Crvenog krsta odlazila je u logore i pomagala zatočenim mališanima, oporavljenoj deci nalazila je smeštaj i odvajala ih od roditelja da bi im spasla život. Majke su joj davale decu, kako beleži u dnevniku, uvek uz pitanje hoće li ih ikada ponovo videti, a ona im je ulivala poverenje.
O njoj se, prema svedočanstvu preživelih logoraša, pronela priča kao o ženi koja "kupi decu“ da ih spasi. Poput dobrog anđela dolazila je u logore i iznosila bolesne i izmučene mališane na svetlost dana. Tokom 1942. godine obišla je logore Lobor-grad, Mlaka, Sisak, Gornja Rijeka, Jasenovac, Stara Gradiška.
Decu su prevozili u Zagreb, u bolnice i zavode, a potom su ih vodili u dečja prihvatilišta, dok preko "Karitasa“ Zagrebačke nadbiskupije nisu dobili dozvolu da ih zbrinu po porodicama. Veliki broj dece koja su izgubila roditelje tako je i našao utočište. A kako je Ante Pavelić dozvoljavao da zagrebačke porodice udomljavaju decu pod uslovom da ih vaspitavaju u hrvatskom duhu, mnogi mališani su zaboravili svoje poreklo.
Bila je to jedna od najtežih i po broju spasene dece iz logora jedna od najobimnijih humanitarnih akcija u Drugom svetskom ratu. Mnogi pripadnici "Akcije Dijane Budisavljević“ svoju humanost platili su životom.
Dijana je svaki korak svog delovanja beležila u dnevnik, koji je njena unuka Silvija Sabo 2003. godine slučajno pronašla i objavila pod nazivom "Dnevnik Dijane Budisavljević 1941–1945“. U njemu su opisane sve etape humane odiseje, muke koje su podnosili kako zarobljeni tako i njihovi oslobodioci. Ostavila je stravična svedočanstva kakav je prizor transporta dece u vagonima vozova.
Dijana sa mužem napušta Zagreb 1972. i vraća se u rodni grad. Živi povučeno, ne priča o onome čega se nagledala. Umrla je 1978. godine lišena društvenog priznanja za svoja dela.
(Kurir.rs, Foto: Aleksandar Jovanović Cile, Jutjub printskrin)