Kada je pre 11 godina bila trudna sa prvim detetom, o epiduralu se još uvek prilično "stidljivo pričalo", a mnoge trudnice nisu smele ni da pitaju svoje ginekologe da li mogu da ga dobiju.
Na njenu sreću, imala je kumu koja se pre nje porodila uz pomoć epiduralne anestezije i imala pozitivno iskustvo, tako da se nije oko toga uopšte dvoumila.
Ovo je njena priča:
"Ginekologa sam već od petog meseca trudnoće počela da "smaram" informacijom da želim bezbolni porođaj, čisto da mu se ona "ureže" u pamćenje i da ga dovoljno sludim tako da me, kada me vidi na porođajnom stolu, prepozna kao onu što "davi za epidural".
Nije da se nisam plašila. Nafilovana pričama kako se ta anestezija daje direktno u kičmu, sa oooogromnom iglom i da postoji rizik da žena ostane nepokretna apsolutno mi nije bilo svejedno. Ipak, opredelila sam se da slušam lekara koji je rekao da su to sve "budalaštine". "OK", mislim se ja, "ti care nisi, niti ćeš ikada biti u prilici da se krečiš pred svima dok donosiš na svet novi život!" Opet, lekar je lekar i tako mu ja poverovah.
Kada sam stigla u porodilište, posle onog neprijatnog iskustva koje se zove klistiranje i ne bih ga ovde detaljnije opisivala, došao mi je anesteziolog da mi "plasira kateter" za epidural.
Kaže on da sednem na sto, savijem se kao kifla i što više bradu guram ka kolenima. Važi, ajde ti sa stomakom veličine najveće lubenice koja rodi, savi se kao kifla! Uz sve to, on mi kaže da nikako ne smem da se pomeram. Jao, samo to ne! Svaki put kada sam zbog nekog medicinskog pregleda morala da budem potpuno mirna, ne smem ni da priznam kakve su mi se misli javljale, u stilu: "Šta ako mi baš sad otkaže neki nerv i napravim pokret potpuno bezvoljno?" To se naravno nikada nije desilo, ali razumeće me svi oni koji slične tripove imaju.
Prošlo je i to plasiranje katetera, a ja sam dobila neku malu spravicu da mi visi kao broš malo ispod ramena, čisto da mi upotpuni onaj genijalni porođajni autfit koji se sastoji od spavaćice na vezivanje i... ničega! Prvu dozu anestezije sam dobila čim sam osetila prve naznake bolova. Tada je nastalo blaženstvo! Ležim na krevetu, ne osećam ništa i još mi se pomalo spava, ali me sramota da zaspim zbog žene koja na krevetu do mene zapomaže od bolova, dok joj babica ljutitio govori: "Nemoj sad da vičeš, kada si odbila epidural!"
Skoro četiri sata sam ja tako uživala i razmišljala kako je tvorac epiduralne anestezije zaslužio Nobela, što sam ubrzo pomislila i za one što su smislili jednokratne pelene i vlažne maramice. U mojim razmišljanjima me prekinuo ginekolog koji je došao da me obavesti da je porođaj počeo i da je potrebno da se napnem. Uradih ja to nekako prvi, pa drugi put, a posle trećeg sam upoznala mog voljenog sina. I to je porođaj!
Realno, biću "majka devet Jugovića" ako je ovo ovako lako! Dobro, posle malo ne smeš da ustaješ iz kreveta sam, zato što te noge baš ne drže i drugi te vode do toaleta, ali zato pod anestezijom, nisam osetila one bljak stvari zvane seckanje, ušivanje...
Ipak, ona ideja o "poznatoj majci iz istorije" me je napustila posle drugog porođaja. Naravno da sam i tada primila epiduralnu anesteziju, ali ona nije delovala! Da, to može da se desi! Samo ja nisam znala da ako beba pritiska neki nerv u stomaku, ništa od blaženstva zvanog bezbolni porođaj.
Sreća moja što sam se kao "drugorodka" brzo porodila, ali sam eto imala prilike da se sa sve epiduralnim kateterom, porodim onako "kako su i naše babe, pa im ništa falilo nije". Ovo citiram one koji su protiv epiduralne anestezije, a ja sam i dalje za nju, bez obzira na pomenuto iskustvo.
Ko zna, ako se u četrdesetim odlučim da ponovo ljuljam bebu (čitaj da moja odrasla deca to rade) onda ću sigurno ponovo tražiti da se porodim uz epidural", ispričala je.
(Kurir.rs/dnevno/foto Profimedia)