Nekorektan odnos prema Povereniku kao instituciji nije „specijalnost“ aktuelne vlasti. Sada je to možda kulminiralo, ali prisutno je sve vreme, sve vladajuće garniture slale su poruke da je poverenik „opasan“
Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, u intervjuu za Kurir govori o tome zašto ga vlast percipira kao „državnog neprijatelja“, kakvu poruku smo poslali svetu „slučajem Savamala“, zbog čega ugovori sa „Fijatom“ i „Beogradom na vodi“ nisu smeli da budu tajni, ali i o korupciji, zloupotrebi i diskriminaciji medija.
- Moj odnos s predstavnicima vlasti mora biti determinisan zajedničkim ciljem, dakle zaštitom i unapređenjem na zakonu zasnovanih prava i interesa građana. Nažalost, veoma često to nije tako. Nužno je da neki shvate da uspostavljanje savremenog sistema zaštite podataka o ličnosti nije ni moj privatni posao, ni isključivi zadatak Poverenika kao institucije, već izuzetno kompleksan državni posao koji podrazumeva obaveze i angažman velikog broja subjekata, posebno Vlade i ministarstava. Nužno je i izmeniti praksu da Vlada ignoriše svoju, zakonom utvrđenu, obavezu da obezbedi prinudno izvršenje rešenja Poverenika, kao i da nadležno ministarstvo, gotovo po pravilu, ne pokreće prekršajne postupke protiv onih koji krše zakon. Procenat uspešnih intervencija Poverenika dostizao je 96 odsto, ali u prošloj godini je, nažalost, smanjen na 92 odsto.
Koliko je krivičnih prijava podnela vaša kancelarija, koliko ih je procesuirano i na kakve ste sve opstrukcije nailazili?
- Poverenik je do danas podneo ukupno 32 krivične prijave, a doneta je samo jedna pravosnažna osuđujuća presuda. U 16 slučajeva nastupila je zastarelost gonjenja ili je osuda izostala zbog primene načela oportuniteta. Postupci po drugim krivičnim prijavama su „u toku“, šta god to značilo. Nažalost, najverovatnije će značiti - zastarelost.
Da li je Više javno tužilaštvo platilo novčanu kaznu od 800.000 dinara, kojom ste ih kaznili zbog nepostupanja po vašem nalogu - a tražili ste informacije o „slučaju Savamala“?
- Nezavisno od toga da li je platilo kaznu, bilo koje tužilaštvo koje krši zakon, krije informacije o svom neradu, ne postupa po nalozima nadležnih državnih organa i učestalo čini kažnjive prekršaje izvesno šalje opskurnu sliku o stanju pravosudnog sistema države. A odredbu zakona po kojoj je jedan od glavnih zadataka tužilaštva da „štiti zakonitost“ bukvalno pretvara u karikaturu.
Kakvu poruku šalju državne institucije kada odbijaju da postupe po nalogu poverenika?
- Pravna sigurnost i izvesnost su u fundamentu svake uređene države. Oni su, za tranzicionu zemlju, ulaznica za društvo takvih država. Oni su važna pretpostavka za saradnju, dolazak stranih investitora, napredak procesa evropskih integracija... Ako šaljete poruku da odluke nadležnih državnih organa, po zakonu obavezujuće, neko, a pogotovo vlast, može da ignoriše, onda sami sebi otežavate ulazak u društvo uređenih modernih zemalja. Budimo precizni, nije reč o „saradnji“ s poverenikom, ona može biti i neobavezna i fakultativna, reč je o obavezi poštovanja zakona.
Da li smatrate da je ugovor države s „Fijatom“ trebalo da bude javan i zašto se on i dalje krije?
- Da, naravno da smatram. To sam rekao još u vreme njegovog zaključivanja. I više od toga, po žalbi pokojne Verice Barać i njenog Saveta doneo sam rešenje kojim sam naložio da se ugovor učini dostupnim javnosti. Tadašnja vlada nije izvršila to rešenje, izigrala je izvršenje. Nisu ga izvršile ni kasnije vlade, uključujući i aktuelnu. Zašto? To je pitanje za njih. Pravnih razloga za to nije bilo i nema ih.
Tu su i neki kapitalni ugovori sa „Er Srbijom“ i „Beogradom na vodi“ koji nisu otkriveni...
- Za sve slične ugovore, načelno, nije sporno da su određene informacije poverljive i da se shodno tome javnosti može ograničiti pristup njima. Tu je reč, pre svega, o informacijama čiji izvor je sam strani partner, odnosno informacijama koje njemu „pripadaju“, pa je opravdano da javnosti ne budu dostupne. Međutim, takav tretman ne mogu imati sve informacije. Pogotovo ne one koje su neophodne za ocenu opravdanosti raspolaganja naše strane javnim novcem i resursima, kao što su ustupanje državne svojine, subvencije, oslobađanje od poreza... Uskraćivanje tih informacija je i formalno nezakonito i ima više realnih štetnih posledica. Otežava objektivnu ocenu opravdanosti i valjanosti posla i, što je najgore, neminovno izaziva sumnje u moguću korupciju.
Deluje kao da vlast poverenika nekada etiketira kao državnog neprijatelja. Da li je to tako u vašem slučaju?
- To je sasvim evidentno. Inače, takav nekorektan odnos prema Povereniku kao instituciji nije „specijalnost“ aktuelne vlasti. Sada je to možda kulminiralo, ali prisutno je sve vreme, sve vladajuće garniture slale su poruke da je poverenik „opasan“, „ugrožava interese zemlje“, „narušava ekonomski ili finansijski poredak“, „ugrožava bezbednost“ ili je „kriv za sve“. Radi se o potvrdi jednog ružnog fenomena, koji se ogleda u tome što sve naše političke stranke, kad su u opoziciji, veoma cene ljudska prava i prava javnosti, pa dosledno tome i poverenika. Kad dođu na vlast, to se potpuno menja, pa poverenik postaje „neprijatelj“. Iako, ponavljam, nije jedini, primer vladajućeg SNS je u tom pogledu posebno ilustrativan. Uvid u statistiku Poverenika, u vezi sa žalbama podnetim od strane političkih stranaka, pa shodno tome i rešenjima donetim u njihovu korist, potvrđuje da je rekorder SNS. Podneo je ubedljivo najviše žalbi, a u njegovu korist doneto je najviše rešenja. Robusno i dosledno insistirao je na pravima iz zakona, tražio i dobijao zaštitu prava od Poverenika, i tako davao doprinos afirmaciji prava javnosti. Ali rekord koji se i danas drži SNS je ostvario davno, onda kad je bio u opoziciji. Danas se toga „ne sećaju“.
Računi „Adrija medija grupe“ nedavno su blokirani zbog navodnog poreskog duga, ali bez obrazloženja. Na sve zahteve, između ostalih i UNS, da se obelodani zbog čega su tačno blokirani računi kompanije, Poreska uprava odgovarala je da su oni „tajni“. Da li podaci o razlogu blokade računa u ovakvoj situaciji treba da budu poznati javnosti?
- Da, smatram da ti podaci treba da budu dostupni javnosti. Uostalom, još pre nekoliko godina Poreska uprava uvela je u praksu objavljivanje spiskova velikih dužnika i njihovih obaveza. Objavljivani su do moje intervencije, zbog toga što je to bilo kršenje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, čak i podaci fizičkih lica. Kod pravnih lica taj problem ne postoji, a eventualno neizvršavanje javno-pravnih obaveza kao što je porez jeste legitiman predmet interesovanja javnosti.
Stiče se utisak da se tajnost određenih podataka ne primenjuje isto za novinare, građane i predstavnike vlasti, koji ih po potrebi iznose?
- S tim u vezi, imamo dvostruki problem. S jedne strane, sve je evidentnije da neke informacije o radu ili u vezi s radom javnih ustanova ili pak „lični“ podaci iz biografija ili o prihodima i imovini funkcionera dobijaju zaštitu iako ih ne zaslužuju, nego bi, naprotiv, to moralo da bude predmet tretmana i javnosti i organa gonjenja. S druge strane, evidentno je da neki podaci, bilo o radu javnih institucija, bilo lični podaci građana, koji zaslužuju zaštitu, tu zaštitu u praksi nemaju. Ako se sve to dešava u okolnostima koje ukazuju na zloupotrebu i diskriminaciju medija, onda je to zabrinjavajuće i sa stanovišta slobode medija.
Mnogi tvrde da je to samo jedan u nizu načina pritiska vlasti na medije. Postoji li sloboda medija u Srbiji?
- Izdvojiću samo jedan relevantan fenomen, a to je činjenica da veoma značajan deo prihoda koji mediji ostvaruju potiče iz javnih izvora, da je reč o sredstvima kojima se na različitim nivoima vlasti raspolaže diskrecionim odlukama i na netransparentan način. Od medija koji od vlasti primaju znatna finansijska sredstva nije realno očekivati da će objektivno, a pogotovo ne kritički, izveštavati o njenom radu. Takav odnos neizbežno indukuje autocenzuru. Ozbiljno zalaganje za slobodu medija podrazumeva realno sagledavanje ovog kompleksa, svođenje obima ove „državne pomoći“ u okvire prihvatljive sa stanovišta evropskih standarda i punu transparentnost raspolaganja ovim sredstvima. Obaveza vlasti nije samo da se korektno odnosi prema toj slobodi i uzdrži od njenog ograničavanja. Njena obaveza i zadatak podrazumeva više, vlast mora da obraća pažnju na sve fenomene koji su od značaja za slobodu izražavanja, pogotovo na one kojima se ona realno ili potencijalno ugrožava (od hakerskih napada na sajtove, preko organizovanih kampanja botova, pa do pretnji i napada na novinare i medije), i da na njih reaguje na način primeren demokratskom društvu. Ne mislim da to čini.
O obraćanju povereniku
GRAĐANI MI SE NAJVIŠE ŽALE NA KORUPCIJU
Na šta vam se najviše žale obični građani, koji su im problemi?
- Pažnja je u najvećoj meri, na svim nivoima vlasti, usmerena na javni novac, javne nabavke, javne resurse uopšte. Reklo bi se da su i građani i mediji od mnoštva potencijala Zakona o slobodnom pristupu informacijama najbolje prepoznali veliki antikorupcijski potencijal. Nažalost, za vlast se to ne bi moglo reći.
O mogućem političkom angažmanu
SUGERIŠU MI DA SE KANDIDUJEM ZA GRADONAČELNIKA BEOGRADA
Da li ste razmišljali o političkom angažovanju? Idu gradski izbori, razmišljate li da budete kandidat za gradonačelnika Beograda?
- S funkcije ministra i iz rukovodstva jedne vladajuće stranke povukao sam se pre 15 godina, sam, kada to niko nije ni tražio ni očekivao. Kasnije sam se vratio na javnu scenu, i zaista sam zadovoljan što mnogi građani misle da sam, zajedno sa saradnicima, uspeo da izgradim instituciju dostojnu poverenja. U poslednje vreme često sam u prilici da i od građana i od političara čujem sugestije da se kandidujem. Iskreno, nisam o tome razmišljao. Ima još stvari koje želim kao poverenik da pokušam da rešim. Uostalom, ni izbori koje pominjete ni neki drugi nisu skoro. I za eventualno razmišljanje ima vremena.
Kurir / Razgovarala Jelena Pronić
Foto: Kurir
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PORESKA UPRAVA KAO VUČIĆEVA VOJSKA: Iz dana u dan Kurir opseda 37 inspekcijskih timova