Sa Milošem Šobajićem, jednim od naših najpoznatijih živih slikara, poslednji put sam razgovarao pre nekih 6 godina. I dalje vodi Fakultet za umetnost i dizajn, slika, izlaže po svetu. Ipak medijima i široj javnosti je bio najzanimljiviji po svom drugom braku ali i po podršci Aleksandru Vučiću.
Šobajić kaže da je to tada bio izbor između dva zla, pa je izabrao manje...
- To je bilo biranje manjeg zla. Ustvari ja sad i ne vidim razliku između ta dva tabora. Znate želja Zapada je da se Srbija raspadne. Po onom Badenterovom planu se od Srbije uzima Vojvodina, Kosovo... Još davno sam rekao - dajte im sve to i ovde će biti mir. Srbi će za 20 godina svi živeti u Beogradu. Ovi prvi bi napravili da Srbija bude onakva kakvu je žele u međunarodnoj zajednici. A ovaj koji je sada na vlasti to maltene sprovodi u nekom zakulisnom sistemu non-stop pregovarajući sa Briselom o statusu Kosova. I on zna dobro da je to izgubljena stvar. Ako Vučić nastavi razgovore sa Briselom u vezi Kosova mi ga gubimo definitivno. A gubićemo i druge teritorije.
Pričaćemo i o politici ali me sada zanima šta pamtite posebno kao događaj u ovih poslednjih šest godina od kako se nismo videli?
U poslednjih 6 godina pamtim lepu stvar da sam se razveo od moje bivše i da sam se oženio za najbolju na svetu - Maju. Eto to mi je iz mog privatnog života veoma bitno i dragoceno da najzad živim sa osobom koja je idealna.
Više pisali o tome sa kim ste u braku nego šta radite
Kad odem na internet i ukucam svoje ime vidim da se stalno piše o tom braku kao da je to bilo primordijalno. Ja sam se u to vreme bavio mojim izložbama, izlagao sam svuda po svetu, radio sam po ceo dan a po našim medijima je ispalo da sam samo bio ženjen čovek. Da mi je status - oženjen.
Kao da je to najvažnije.
I kad se taj brak završio onda su pisali o razlozima zašto se završilo. A taman su Vas proglasili za oženjenog.
Silne priče su bile tada kako smo ja i moja pevačica u braku. Najbitnije je srpskoj štampi da neko živi sa pevačicom. Eto ali hvala Bogu to se davno završilo i živim sada jedan sasvim drugi život. To je sreća. Eto ja sam naišao na sreću sa Majom i to je toliko lepo... bez ikakvog formalizovanja posebno u štampi. A posebno bez atributa da sam se treći put oženio. Živim treći brak presrećan.
A na poslovnom planu šta vam je ostalo u sećanju?
Dosta sam radio i izlagao. Izlagao sam po stranim muzejima i to mi čini veliko zadovoljstvo. Ne izlažem po galerijama. To sam prekinuo pre jedno 10 godina. Posao sa galeristima je komplikovana stvar. Taj galerista na prvo mesto stavlja zaradu pa sve ostalo. S druge strane muzej od vas traži samo kvalitet i ništa više.
Čim neko pomene muzej ja se setim ovog našeg nesrećnog muzeja koji nikako da završe...
To je taj globalizam koji se obrušio na Srbiju. Zatvoren Muzej savremene umetnosti i zatvoren Narodni muzej su flagrantni primeri kako se zaključava jedna istorija i stavlja u fioku. I ta fioka se više ne otvara da bi mlađa pokolenja Srba nikad nisu ušli u neki muzej. Da i ne znaju šta je to muzej, odnosno da ne znaju šta je njihova istorija a dok im se s druge strane sprema neka nova istorija. Svedoci smo te nove istorije, brisanja istina, donošenja u udžebnike neke neverovatne stvari. Nacizam i neofašizam je ponovo u jeku. Balkan je danas teritorijalno podeljen kao 1941. Ono što je Hitler želeo od Balkana, Novi svetski poredak je to sproveo u delo. Vidimo veliku Albaniju, vidimo Hrvatsku koja nikad nije postojala sem u doba Hitlera i danas, vidimo raspodelu stvari ovde kao u doba najgoreg fašizma. To je samo jedan od oblika neofašizma koje EU i SAD intenzivno sprovode nad slabijima od sebe, kao što smo mi.
Gde vidite da se taj neofašizam na Balkanu najviše primio?
Ja uvek to gledam kroz likovnu umetnost. Mislim da se to nigde nije više zapatilo nego u svetskoj likovnoj umetnosti. Ništa gore nije u Francsukoj, Belgiji, Nemačkoj nego što je u Srbiji. Uspeli su da nametnu jednu misao gde postoji samo jedna istina. Već decenijama ne može da se radi što je van dometa strategije komesara izložbe, odnosne predstavnika globalne vlasti u raznim likovnim ambijentima. Tako da je taj komesar postao glavni ideolog. On smišlja naziv izložbe, uglavnom uvek human. I on okuplja mlade i uglavnom netalentovane umetnike koji hrle u te prostore jer im to omogućava da njihov netalenat neko najzad i zvanično, iz države, pokaže. Pa odatle vidimo Oktobarski salon, i slične salone na Zapadu gde je dovoljno da mladić i devojka naprave neki idiotski filmić koji ne znači nikome ništa. Onda pobacaju papiriće po galeriji, razvuku kanape, napišu neke izjave na zidovima... E to se traži. Što gluplje - to bolje. Što beznačajnije kako bi se utro trag umetniku. U toj strategiji ne postoji originalno umetničko delo. Treba raditi u grupi, da svi rade isto i da bude što gluplje. A po njihovoj teoriji svi su umetnici, svaki čovek je umetnik, i svi imamo pravo da se izražavamo. Umetnika u onom klasičnom smislu nema jer je on uzurpator, svojeglav, ima ideju o svetu koja ne odgovara vlasti. Umetnik je ustvari osoba koju treba izbegavati.
Zar nije sve krenulo od onog pisora Marsela Dišana koga je on proglasio za umetničko delo.
Ali to je bilo revolucionarno. To je bilo 1917... Tada su dadaisti posle propasti Prvog svetskog rata prvi put postavili pitanje da li Bog postoji. Oni su zaključili da ne postoji jer je dopustio sva ta masovna ubistva. Onda je dadaizam iz tog nihilizma izašao i uradio to što je uradio. Sto godina kasnije se javljaju novi dadaisti koji tvrde da su oni to izmislili. A neuk i neupućen svet poveruje u to. Oni sebe proglašavaju za avangardu, pa čak i za transavagardu - čak i ispred same avangarde. A nisu uradili ni mali deo što su dadaisti uradili i oformili.
Koliko smo mi krivi? Ako neko drugi radi loše što mi to moramo... Što mi ne smislimo nešto originalno?
Bilo bi to poželjno ali to nije slučaj. Velika državna para je stavljena u tu priču. Svuda je u svetu tako. Držao sam pre jedno šest godina govor na kraljevskoj Akademiji u Liježu u Belgiji povodom jedne moje izložbe pred 500 studenata baš na ovu temu. Pričao sam kakva je situacija u Srbiji i rekao da je i tamo isto tako. Ali nisam razmišljao da je tamo zapravo još gore.
Ovde vidimo da se ubija individualna svest... Zašto je to potrebno svakoj vlasti?
Umetnik ne odgovara toj totalitarnoj želji svake vlasti da ima apsolutnu kontrolu nad svim pa i nad stvaralaštvom. Jedan je Kafka, jedan je Mocart. Ali ni Kafka, ni Mocart ne bi odgovarali ovom današnjem sistemu gde se radi sve u velikim grupama.
Kada je bilo najgore za umetnost i umetnika?
Najgore je bilo kada smo shvatili situaciju. Ja sam je shvatio tek negde devedesetih godina. Do tad sam živeo i radio kao slobodan umetnik, evrospki slikar u Parizu sa potpunim slobodama. Ali negde devedesetih godina smo svi počeli da osećamo da je država ušla u sistem, da je počela da otkupljuje samo dela koja njoj odgovaraju. Sećam se kako sam jedne godine imao izložbu u muzeju grada Tura u Francuskoj i očekivao da će mi grad ili država otkupiti jednu sliku. Bila je to velika izložba. Međutim rekli su mi da sam pogrešio.
- Vi mislite da živite u doba Leonarda da Vinčija i Mikelanđela gde se od umetnika tražilo da pravi velika dela. Mito ne tražimo - rekao mi je jedan staljinistički službenik usred Francuske i nastavio:
- Mi ne tražimo od vas da radite dela već efermne stvari koje će pojesti kiša i sneg.
Ja sam bio šokiran ijavom tog jednog činovnika koji je bio zadužen da otkupljuje dela umetnika. A onda je mi je činovnik rekao:
“Kad se budete vraćali vozom za Pariz videćete na železničkoj stanici mi smo kupili jedno delo, jedne mlade umetnice. To su dva kanapa duga dvadesetak metara. Idu paraleno jedan pored drugog. I onda ćete se vi pitati šta je ovo. Onda ćete ući u voz pa ćete misliti - šta je ona glupost, ona dva kanapa koja su ovi platili Boga pitaj koliko. I kad sednete u voz i kad čujete kako idu točkovi, vi idete prema Parizu e onda ćete reći - aha, ona dva kanapa su sada šine kojima se ja vozim. I idem za Pariz, a počeo sam od ona dva kanapa...”
Eto, znači što gluplje to bolje.
Kakva je onda umetnost danas?
Umetnost je postala danas zabava. Umetnost nije više ona koja postavlja pitanja već je tu da zabavi čoveka u tim dokonim časovima. Da se i on oseti da može da bude umetnik, da svi možemo te kanape da razvučemo. Samo idite u ministarstvo i saopštite im tako neku ideju. Ima još i pare da vam daju. I nikad posle neće niko čuti za vas, ali ćete vi tih nekoliko meseci biti ubeđeni da ste postali deo svetskog likovnog sveta.
Da vas pitam kako nam je? Kako je sada ovde?
Ovde je katastrofa što posle 17 godina od 5. oktobra umetnost vode oni koji su uleteli u tu priču i postali grobari srpske kulture. Oni i dalje raspoređuju pare, otkupljuju dela koja samo njima odgovaraju. Srbija jednom godišnje odvoji milion evra za otkup umetničkih dela. I onda ista ekipa kupuje za sebe.
Devedesetih ratovi, sankcije, Sloba, Mira... I mnogi jedva čekali da to prođe. I prošlo je. A onda...
Onda su došli još gori. Sećam se nekih mojih prijatelja iz kruga DOS koji su rekli - ček da se i mi sad malo oparimo, dosta samo on i ona. I oni su se dobro oparili.
A šta bi sa kulturom?
Pa videli ste da su tada gradonačelnici, predsednici vlada i mnogi političari naglašavali da nisu zainteresovani za kulturu a kao interesuje ih privreda. A ispostavilo se da ih interesuje samo da se brzo obogate.
Kako smo došli do toga da na nekoliko TV stanica sa nacionalnom frekvencijom imamo rijaliti programe.
To je primitivizam. Ali da nema gledalaca svega toga, onda to ne bi ni postojalo. Mi smo doveli starlete i turbo folk pevače na nivo velikih umetnika. Oni idu na prijeme u ambasade, dobijaju pozive događaje koje organizuje predsednik države. To je katastrofa. To je takav kič. Ali to je odraz naše tragedije. Taj turbo folk je najveća polucija koja moće da nam se desi. Starleta je u stvari prositutka kojoj je omogućen prostor na mnogim televizijama kao nekoj velikoj spisateljici, umetnici, koja ima šta da kaže i da pouči narod sa svojim opštim znanjima.
I na kraju šta je suština?
Suština je da planetom vlada đavo. Kada je Bog, po Bibliji, proterao Adama i Evu iz raja on ih je proterao na zemlju. Raj je bio negde drugde. Ljudi su sada na zemlji. Ovo je vlast đavola. Svaka vest koju danas pročitate je vest gde đavo pobeđuje i gde đavo gazi.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Evo šta Evropska komisija kaže o dešavanjima u Adrija medija grupi!
Kurir.rs/Petar Latinović