Drugi svetski rat bio je prvi masovni događaj u istoriji kada su se zaraćene strane borile istovremeno u zaleđenim tundrama, ali i iznad toplih, tropskih mora kojima vladaju ajkule. Brojni vojnici su se bojali šta će biti s njima ako im potone brod ili avion padne u more - jedno je ratovati sa čovekm, drugo je naći se u nemilosti tih zastrašujućih životinja.
Da bi umirili strahove, američka mornarica je finansirala naučno istraživanje s ciljem razvoja sredstva koje bi odbijalo ajkule od ljudi, svojevrsnog repelenta poput onog za komarce. Istraživač Stjuart Springer komentarisao je ironiju toga rekavši: "U redu je ako se daje život za domovinu, ali ako vas pritom pojede ajkjula to i nije baš u redu".
Prvi su na repelentu radili ljudi iz Kancelarije za strateške usluge (Office of Strategic Services, obaveštajna služba koja je bila preteča CIA). Najzabrinutiji oko napada ajkula nisu bili oni iz mornarice, već avijatičari, a budući da su njihovi avioni često obarani, te su se spasavali skokom s padobranom, strahovali su da će biti živi mamac. Posle godina istraživanja, naučnici nisu uspeli da pronađu hemijsku supstancu koja bi odbijala ajkule (naročito zato što bi se vrlo brzo razredila i nestajala u okeanu) a na kraju su vojnicima dali roze tabletu koja je bila običan placebo, dok su njima rekli da će otopljena odbijati predatore.
Najgori napad ajkula u istoriji
Američki ratni brod USS Indijanapolis dostavio je ključne delove potrebne za atomsku bombu u mornaričku bazu na pacifičkom ostrvu Tinian. Planirano je da se 6.avgusta to oružje i upotrebi, ali, 28. jula Indijanapolis je isplovio iz Guama bez pratnje, a trebalo je da se susretne sa ratnim brodom Ajdaho u zalivu Lejt, a zajedno je trebalo da pripreme invaziju na Japan. Sledeći dan je bio miran, a Indijanapolis je talasima plovio brzinom od 17 čvorova kroz nepridvidivi Pacifik. Kako je dolazio suton, mornari su igrali karte i čitali knjige, uživajući u retkim trenucima spokoja. Ali, nedugo posle ponoći, Indijanapolis je iznenada napala i potopila japanska podmornica, lansirajući torpedo i zapalivši brodski rezervoar od 13.000 litara goriva za avione. Sledeći torpedo pogodio je samu sredinu broda i izazvao lančanu reakciju eksplozija. Brod je potonuo za nepunih 12 minuta. Od 1.196 ljudi na brodu, 900 je preživelo udare i dospelo u vodu, a potonuće broda bio je tek početak najgore noćne more ljudi na njemu. Njihova muka je svedočanstvo onoga što se smatra nagorim napadom ajkula u istoriji.
Kada je sunce izašlo 30.jula, preživeli su ga dočekali plutajući u okeanu. Prsluci za spasavanje su bili retkost, a preživeli su tražili mrtve da bi ih skinuli s njihovih tela. Da bi stvorili neki privid reda, preživeli su počeli da formiraju grupe, a neke su imale i više od 300 ljudi - u otvorenim vodama, čekajući spas. Vrlo brzo bili su izloženi napadima nemilosrdnih morskih predatora, bez ikakve zaštite.
Ajkule su privukli zvuci eksplozije i tragovi krvi povređenih. Iako brojne vrste žive u otvorenim vodama, ni jedna se ne smatra agresivnom poput plave okeanske, koja može da naraste do 3,5 metra. Glavno obeležje za raspoznavanje su velika zaobljena peraja, koje su na krajevima bele boje. . Ima istančana čula i vrlo je osetljiva na panične reakcije, bilo kakve turbulencije, kruženje rukama, lupanje nogama i prisutstvo ranjene ribe ili plena. One često dolaze u grupama i započinju masovne napade, ne zbog same hrane već svoje prirode oportunističkog predatora.
Upravo su se one sjatili oko preživelih, koji su samo mogli da gledaju kako peraja kruže oko njih. Prve noći, ajkule su se fokusirale na plutajuće mrtvake, ali panični pokreti preživelih i lupanje po vodi kojim su hteli da ih uplaše privukli su ih još više. Kada su ajkule usmerile svoju pažnju prema živima, naročito onim ranjenima, mornari su pokušali da naprave tzv. karantin ljudi s otvorenim ranama, a čim bi neko umro, odgurnuli bi njegovo telo daleko, u nadi da će time kupiti bar malo predaha. Mnogi su bili paralizovani od straha, pa nisu mogli ni da jedu ni da piju ostatke sakupljene s potonulog broda. Jedna grupa je napravila kobnu grešku - otvorili su konzervu mesa i automatski na sebe stavili metu. Umrli su pre prvog zalogaja. Ostali su tada pobacali sve od hrane što su imali.
U noći su se čuli urlici, a prizor čoveka koji bi samo zajecao pre nego što bi ga ajkula povukla ispod površine je scena koju niko od preživelih nije mogao da zaboravi.
Ajkule su ih napadale danima, a spasa nije bilo na pomolu. Mornarička obaveštajna služba presrela je poruku japanske podmornice koja je torpedirala Indijanapolis, ali su zanemarili smatrajući to trikom koji bi privukao američke brodove u japansku zasedu. U međuvremenu su napušteni ljudi shvatili da imaju najbolju šansu preživljavanja u velikim grupama, idealno u samom centru. Oni na marginama, ili još gore sami - bili su najizloženiji.
Dani su prolazili, mnogi su podlegli gladi, vrućini i halucinacijama izazvanim pijenjem morske vode. Ti koji su pili vodu doživljavali su napada ludila, pena im je izlazila na usta i mahnito su vikali, jecali i zapomagali. Budući da su postajali velika pretnja drugima i mamac ajkulama, često su ih sami potapali i tako im skratili muke.
U 11 sati ujutro četvrtog dana u vodi, američki avion je uočio preživele i radiom pozvao pomoć. Kroz nekoliko sati stigao je drugi avion kojim je upravljao poručnik Adrijan Marks. Kada je uživo video horor, oglušio se na direktno naređenje i sleteo da bi pomogao ranjenima. Posle ponoći je pristigao brod USS Dojl koji je spasio poslednje preživele. Od čitave posade Indijanapolisa preživelo je tek njih 317. Prema proračunima, od direktnih napada ajkula umrlo je barem njih 150, ali teško je to sa sigurnošću utvrditi.
Po nesreći je snimljen i holivudski film:
(Kurir.rs/Express.hr)
(Foto: Profimedia)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PIJAN JE SKOČIO U BAZEN PUN AJKULA: Zažalio je čim je dotakao vodu! UŽAS!