Potrebno je promeniti odredbe Krivičnog zakonika. Ovde se radi o klasičnoj eksploataciji dece, ističe Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava
„Seko, seko, daj dinar“, „Druže, daj nešto...“, „Imaš nešto sitno“ - rečenice su koje se svakodnevno na ulici čuju od dece prosjaka, koja neretko povuku i za rukav ne bi li izmolila za koju paru.
Pretpostavka je da u Srbiji ima oko pet hiljada mališana koji su prinuđeni na to. Predsednik odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova u Skupštini Srbije Meho Omerović kaže za Kurir da je veliki problem to što decu prosjake naš zakon ne tretira kao žrtve, već kao počinioce krivičnih dela ili prekršaja.
Žrtve unosnog biznisa
- Potrebno je promeniti te odredbe Krivičnog zakonika. Ovde se radi o klasičnoj eksploataciji dece. Vrlo mali procenat to radi za sebe. Ta deca su meta unosnog biznisa. Treba odvojiti prosjačenje kao vid siromaštva i prosjačenje kao zanat. Ta deca imaju svoje gazde i šefove, to ide toliko daleko da oni imaju obuku kako da izazovu sažaljenje ljudi - navodi Omerović.
On dodaje da je potrebna dodatna koordinacija policije i centra za socijalni rad kako bi se na bolji način utvrdilo da li deca prose zbog siromaštva ili su primorana.
- Kroz eksploataciju deteta pravite teško krivično delo koje međunarodno pravo tretira kao trgovinu ljudima. Dobro se treba pozabaviti pitanjem kako da državni organi uspešnije rade na pronalaženju onih koji su na vrhu tog lanca, koji decu stavljaju u ropski položaj i fizički maltretiraju, pa čak i sakate da bi više zaradili.
Sistemski problem
Katarina Ivanović, predstavnica akcije protiv trgovine ljudima Astra, kaže da ima slučajeva kada ne može da se prepozna da li je u pitanju prinudno prosjačenje ili siromaštvo:
- Ovaj problem je poprilično alarmantan u Srbiji, a zanemaruje se zato što se više pažnje posvećuje dominantnijim oblicima trgovine ljudima kao što je seksualna eksploatacija. To je sistemski problem koji treba da se rešava na nivou državnih institucija, potrebno je da policija i centar za socijalni rad rade zajedno, da omoguće kapacitete gde će se deca smeštati, razmatraju šta je dobro za dete, da li da se vrati porodici ili da ide u hraniteljsku porodicu.
Pitanja o ovoj problematici uputili smo i centru za socijalni rad, ali nismo dobili odgovore. Inače, od sve dece ulice, samo 286 mališana dolazi u dva beogradska svratišta da jede i okupa se.
Mina Branković