PROCURILI ŠOKANTNI DOKUMENTI: Tito je iz senke vodio Pavelićevu vladu! Ustaše i četnici su usko sarađivali!
Eugen Dido Kvaternik, desna ruka vođe NDH Ante Pavelića, imao je, može se reći, dobar nos. Još 1942. godine namirisao je da je čovek kojeg je Ante Pavelić postavio za svog načelnika Glavnog štaba, general Ivan Prpić, sumnjiv tip. Svedočanstvo o tome ostavio je u svojim memoarskim tekstovima koje je objavio dr. Vinko Nikolić.
"Konačno sam dao ostavku 25. septembra 1942. Tog dana u 14 sati saopštio mi je moj pokojni otac da mu je upravo dr. Pavelić kazao da on ‘kao ministar odbrane nije više potreban’ i da će na njegovo mesto doći general Vilko Begić, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, a za šefa glavnog štaba general Ivan Prpić. General Prpić – žena mu je bila Srpkinja – od hrvatske obaveštajne službe uglavljen je kao Jugosloven i šef brojčano male, ali vrlo uticajne grupe oficira, kojoj je bila lozinka i pozdrav ‘per inconcessus Jugoslavia’."
O tome je dr. Pavelić bio redovno i detaljno izveštavan tokom poslednjih meseci mog službovanja - napisao je Kvaternik dodajući kako je Tito već 1942. godine u Banskim dvorima imao veći uticaj od njega.
Sudbina je generalu Ivanu Prpiću bila je naklonjena. Taj general pešadije u NDH, nosilac Železnog trolista, 1944. godine je penzionisan. Jedan je od malobrojnih generala NDH kojeg Titov režim nije osudio. Sahranjen je na Mirogojskom groblju 10. januara 1967. godine. Osim njega, u oružanim snagama NDH bile su desetine oficira koji su vremenom, svi do jednog, završili u partizanima. Uglavnom ih je tamo preveo Ivan Krajačić Stevo. Na više mesta u svojim tekstovima Kvaternik je sa očajem primetio da se Prpić u pratnji Udbinih čuvara šeta Zagrebom, dok je on u emigraciji.
Knjiga "Tajna veza Tita i Pavelića", otkriva stotine takvih detalja, koje cenzure nisu puštale na svetlo dana. U njoj je hrestomatija disidentskih tekstova koje su pisali ljudi razočarani u Tita ili Pavelića, njihove žrtve ili razočarani sledbenici, a tu je i zapažena kolekcija bizarnih svedočanstava koja nisu ušla u službene verzije istorije.
Kvaternik, između ostalog, opisuje kako su ustaše i četnici dobro sarađivali, no Pavelić nije hteo na partizane, čak ni kad je bio jači ... Kvaternik naveliko opisuje pokušaje saradnje s četnicima, kao saveznicima protiv komunista, pa opisuje i dogovore s Manom Rokvićem, vojvodom iz drvarskog kraja.
Kvaternik je smatrao da su partizani i komunisti jedini ozbiljan strateški protivnik. No Pavelić - pod uticajem Italijana - nije bio raspoložen za borbu protiv "Smenjivanje Slavka Kvaternika došlo je baš u jednom periodu", nastavlja dalje Kvaternik, "kad je hrvatska vojska - organizaciono i tehnički znatno uznapredovala, što je ne samo priznao komandant Srbije general Bader, koji je bio sve samo ne prijatelj hrvatske nezavisnosti, nego su to temeljno osetili partizani u borbama na Kozari i Kordunu u leto 1942., kad su potpuno uništene, kraj drugih mnogobrojnih partizanskih formacija, i one 4 partizanske brigade, naoružanim italijanskim oružjem i opremljene čak italijanskim mazgama, s kojima je Tito početkom leta 1942. iz Crne Gore provalio u Hrvatsku.
Partizanstvo je bilo tog leta svedeno na ostatke, koji su bili na korak od uništenja, i baš u času kad smo moj otac i ja tražili da se vojna i politička akcija protiv partizana prenese južno od italijansko nemačke demarkacione linije, kuda su se bili sklonili ostaci Titovih jedinica, dolazi do konačnog razlaza između dr. Pavelića i mene. Usput tek spominjem da je general Ivan Prpić, jedini hrvatski general koji se danas pod zaštitom Udbe šeta ulicama Zagreba.
Meni je onog 25. septembra posle podne bilo odmah jasno da će s takvim komandantima hrvatske vojske svako pobijanje partizana biti iluzorno, a to je bilo baš ono što je želeo general Mario Roata i čemu su služile njegove učestale posete Zagrebu ".
Kvaternik dalje opisuje svoje razočaranje Pavelićem. Skrušeno priznaje kako nije kompliment njegovoj inteligenciji to što mu je trebalo punih 17 meseci da raskrinka Pavelića i njegovu politiku. Dr. Pavelić je - zaključuje - sprečio bilo kakav otpor protiv Italije i time "jeftinu i laganu ulogu heroja pokreta otpora protiv fašističkog okupatora" prepustio Titu i njegovim komunističkim partizanima, čime je "automatski sprečio stvaranje hrvatskog nacionalnog otpora, koji bi automatski doveo do stvaranja hrvatskih oružanih odelenja na strani saveznika ".
Tito, junak ili ludak, prvi među jednakima ili kralj među pijunima
Đilas tvrdi da je Tita odlikovalo površno poznavanje svega i svačega. Dobro je poznavao samo svoju struku koje se stideo. "Čak je i njegovo poznavanje marksizma bilo oskudno - znao je glavna dela Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, ponešto iz istorije i ekonomije." I to je to. U zatvoru je Tito, kaže Đilas, bio marljiv student. Posle rata Tito nije bio marljiv čitač, kaže Đilas. Nije imao vremena za te stvari. "Površno bi pregledao novine, detaljno čitao vesti agencije Tanjug, telegrame, izveštaje itd. Upadljivo je bilo njegovo nepostojanje interesa za beletristiku, ali ne i za pisce.
Interesovao ga je klavir, pa je naučio da svira jednostavnije kompozicije. To je u mladosti shvatao kao stvar prestiža, a na vlasti kao reprezentativni element svoje funkcije, ali i to - s obzirom na uslove - potvrđuje i sposobnost lakog učenja. Lepo je plesao, malo krut, ali otmen, starinski valcer.
"Titove taktičke greške su, kaže on, ipak padale u senku pred inteligencijom njegovih političkih poteza! "Ne mogu se", piše Đilas, "setiti ni jedne velike, greške, osim 'levičarenja' u Srbiji i Crnoj Gori krajem 1941. godine i početkom 1942 .. a za njega su odgovorne i druge vođe, a Tito utoliko što je bio najodgovorniji po funkciji i ovlašćenjima Kominterne. Ali on je to zastranjenje uočio i poveo partiju pravilnim, pobedonosnim putem.
"Jednom prilikom sam napomenuo ", piše Đilas," to je bilo nedugo pre mog razilaženja s njim - da Austrija nije vršila prinudnu denacionalizaciju. Ne, nije, rekao je on. Ali vodila je računa da Austrijanci u svemu budu prvi. Ja nisam postao prvak u mačevanju u austrijskoj vojsci samo zato što sam bio Hrvat ".
Tito je, primećuje, bio ljubomoran - ako je neko u lovu osvojio veći trofej, ako je bio jači u šahu, imao lepši komad nakita. U njegovoj ličnosti, dodaje, nije bilo ničega što bi bilo konačno, definitivno, nepromenjivo.
Ta ga je osobina svakako i održala u sedlu tako dugo. Dogmati, vernici, fanatici, brzo udaraju glavom u zid - opstaju samo fleksibilne, gipke inteligencije koje se prilagođavaju svetu umesto uzaludnog pokušaja prilagođavanja sveta sebi.
"Pri nagloj pojavi prijateljstva ili neprijateljstva, Titove su reakcije divlje ili nemotivisane: u takvim slučajevima je, s obzirom na apsolutnu vlast kojom je raspolagao, znao opasno i nepopravljivo da pretera. Ali to nije bilo tako često - u politici malo što se javlja naglo i nenaslućeno. Tito je, posle prvih reakcija, promišljao, odmeravao i birao razboritija, efikasnija sredstva. Kad se već 1946. godine u CK naslutilo razilaženje s Hebrangom i Žujovićem, Tito je govorio u uskom krugu: "Lepo bi izgledala Jugoslavija kad bi je oni vodili, jedan ustaša (Andrija Hebrang je Hrvat) I jedan četnik ( Sreten Žujović je Srbin) ". Ali kad ga je dočekalo naše ledeno neshvatanje jer i Hebrang i Žujović su bili stari komunisti, Tito je ućutao i nešto slično više nije spomenuo.
Za svoju napuštenu ženu Hertu se u martu 1943. godine, baš preko mene, svesrdno zalagao da bude razmenom puštena iz logora. Ali je za nju isto uzviknuo, odmah iza rata, kad je čuo da u Beogradu, ostavljena i ogorčena, nešto govori protiv njega: "Folksdojčerka!". Naime, Hertin roditelji su bili Austrijanci.
Đilas kaže da je Tito je u ratu pokazao vanserijsku hrabrost koja je ponekad ličila na ludost. "Kad je jednog dana dobio izveštaj o olakom prodoru četnika na Pivsku planinu i gubicima 2. proleterske, Tito se toliko naljutio da je naredio pokret pratećeg bataljona i stao na njegovo čelo pa krenuo ka Durmitoru da lično pokaže kako se bori. Krenuo sam i ja sa njim: Da barem ginemo zajedno! - kako sam rekao, pola u šali, a pola u ogorčenosti
Upozorio sam ga, najzad, da on kao vrhovni komandant nema pravo da se uvaljuje u bitke na čelu stotinak partizana i obezglavljuje čitavu vojsku. I to je, izgleda, delovalo.
Tito je smirio korak i seo na kamen - da se odmori. Rekao je: Ali mi tamo imamo i ranjenike koji nisu evakuisani. I bez daljeg objašnjenja krenuo nazad u Plužine.
"Drugi Crnogorac bio je neuporedivo ljući Titov protivnik. Vlado Dapčević bio je najusijanija glava Komunističke partije Jugoslavije. Do kraja života bio je opčinjen Staljinom. U svojim je memoarima - "koje je objavio u koautorstvu sa Slavkom Ćuruvijom, novinarom kojeg će kasnije likvidirati Miloševićev režim, objavio je neka šokantna svedočanstva o prvim godinama rata, ali i teške, mada nedokazane optužbe, na račun Tita.
Vlado Dapčević Titu prebacuje i neuspeli beg stotinjak komunista iz Kerestinca, koje su ustaše pobile. "Ma, kakvo neuspelo bekstvo", reći će Dapčević. "Nije to bilo neuspelo bjekstvo, to je bio čist zločin. I to zločin komunista ". Dapčević direktno aludira na krivicu Josipa Broza.
"Kad sam o tome razmišljao, imao sam utisak, a imam ga i danas, da je neko možda i svesno izložio te ljude pogibiji. Posebno kad se zna da se veliki deo baš tih ljudi, na ovaj ili na onaj način, nije slagao sa Brozom i politikom koju je on vodio. Osim toga, mnogo drugih pitanja nije razjašnjeno.
Recimo, kako je u ruke ustaške policije pao Crebrenjak, šef sovjetske obaveštajne službe u Zagrebu, za koga su znala samo dva čoveka - Tito i Kopinič. Ili kako se moglo dogoditi da u Beogradu Nemci uhvate i streljaju Mustafu Golubića, čoveka iz samog vrha sovjetske obaveštajne službe, za koga su, takođe, znala samo dva - tri čoveka. I to ona koja su bila određena da mu se nadu pri ruci.
"Tita sam ", pripoveda Dapčević," prvi put video četrdeset prve godine na 5. zemaljskoj konferenciji SKJ. Ni trunke demokratije nije bilo na toj Konferenciji. Sve je bilo unapred pripremljeno i određeno. Svi su bili izabrani prema popisu koji je ranije napravljen. Niko se ni u jednom slučaju nije usudio da se suprotstavi. Tito je došao na Konferenciju u radničkom odelu. On, koji se onako nosio! Mislim da u Jugoslaviji nije bilo čoveka koji je bio tako obučen kao Tito. Sve pod izgovorom da se kamuflira pred klasnim neprijateljem. Zamisli, došao je u radničkom kombinezonu na Konferenciju! Čitavo njegovo ponašanje bilo je ponašanje ne prvog medu jednakima - kojega treba da potvrdi ili ne potvrdi Konferencija - nego jednog čoveka za kojeg smo svi mi bili samo obični pijuni. Stekao sam utisak da će taj čovek, zbog svojih strašnih ambicija, upropastiti našu Partiju! ".
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Ko je zapravo bio Tito?