Postoje dve vrste samica u američkim zatvorima. Najstrože čuvani, supermaks zatvori, stavljaju zatvorenike u apsolutnu izolaciju. Dane provode u ćeliji veličine jednog parking mesta. Sve što mogu dotaći je beton. Jedini zvuk je neprestano zujanje fluorescentnog svetla koje se nikad ne gasi, a ako imaju puno sreće dobiju i prozorčić.
Druga vrsta samice zasitiće čula zatvorenika. Sve vreme, bilo jutro bilo veče, čuće viku ostalih zatvorenika. Osetiće smrad fekalija kad psihički bolesni zatvorenici počnu da ih bacaju po zidovima. Povremeno će mu biti toliko hladno da mora da spava u odeći. Ponekad će biti toliko vruće da je prisiljen da mokre krpe stavlja po telu. Ponekad će ga oči peći zato što će komšija napraviti nešto, bilo šta, pa će ga čuvari premlatiti i pošteno pošpricati peper-sprejem. Čitav dan čuje zveckanje ključeva, lupanje vrata i neprestano javljanje čuvara. Svi ti zvuci će ga progoniti ostatak života, piše GQ.
"Zbog zidova ćelije sam imao halucinacije. Nekoliko puta sam pokušao da se ubijem. Nekoliko puta sam razmazao vlastitu krv po zidovima i plafonu. Isekao bih se samo da vidim svoju krv", ispričao je Deni Džoson, koji je proveo 24 godine u samici.
"Ljudi ne razumeju jednu stvar kada pokušavaš da objasniš samicu. Bio sam tamo osam godina i u tih osam godina su oni imali osam godina iskustava i različitih događaja. Ja sam imao samo jedan dan. Svaki dan je isti", otvoreno kaže Stiven Cifra. U doba masovnog zatvaranja ljudi u Americi, samica je postala prva i najčešća kazna u američkim zatvorima.
To je zatvor unutar zatvora. Mesto gde je okrutnost svakodnevna pojava. Iako je izvorno osmišljeno da bi pokušala da smanji nasilje unutar zatvora, tu svrhu ne ispunjava. Istraživači su uvereni da 22 ili 24 sata izolacije oštećuje telo i um, ali ne mogu nigde da provere tu teoriju. Etički kodeksi ne dozvoljava podvrgavanje životinja tolikom periodu potpuno izolacije. Zamislite to. Laboratorijskim životinjama ne sme da se radi ono što se redovno radi ljudima u američkom zatvorskom sistemu.
A nije to neka nepoznanica. Uzmimo kao primer prvu samicu ikad otvorenu u Americi. Reč je o samici u zatvoru Auburn u državi Njujork pre oko 200 godina. Radila je samo 18 meseci pre nego što je guverner došao u posetu i video da su svi zatvorenici postali psihotični. Zatvorena je 1822. godine i nije postala popularna mera kontrole zatvorenika sve do sedamdesetih godina prošlog veka kada su čuvari i načelnici pokušavali da kontrolišu nemirne i nezadovoljne zatvorenike. Tražili su potrebnu lekarsku negu, tražili su razumnu politiku puštanja iz zatvora i tražili su ukidanje prisilnog rada.
Danas, pedesetak godina nakon povratka samice na velika vrata, zatvorenici mogu da završe u potpunoj izolaciji zbog bilo čega. Neko će završiti u samici zbog tuče, neko zbog kockanja, neko zbog pevanja, a neki će završiti u samici jednostavno zato što nisu počistili svoju ćeliju. Neki, poput revolucionara Ojorea Lutala, bačeni su u samicu zbog njihovog aktivizma.
"Rekao sam im da nisam uradio ništa. Oni su mi odgovorili da mogu nešto loše da napravim ako tako odlučim", priča Lutalo. Ali jednom kad zatvorenik završi u samici neverovatno je lako uraditi nešto zbog čega dobije još samice. Pisanje žalbi je uzaludan posao jer se pošta jako lako "izgubi", a ako se zatvorenik žali, samo je pitanje vremena kad će čuvari početi da mu se svete.
Samice su postali američki gulazi i niko ne zna koliko je ljudi zatvoreno u potpunu izolaciju. Okvirne procene kažu da je oko 90.000 ljudi svakog dana izolovano u samici, ali niko ne prati ni koliko dugo su izolovani, zbog čega i kako se ponašaju.
"Napamet sam znao sve sastojke paste za zube jer je to bilo jedino štivo u ćeliji", ispričao je jedan zatvorenik. Sistem kažnjavanja zatvorenika izolacijom ne funkcioniše. Dostupni podaci kažu da su verovatno mentalni bolesnici, često pripadnici etničkih manjina, ali niko se ne bavi ozbiljnim proučavanjem problema. "Zaslužio sam da odem u zatvor, ali nisam zaslužio takvo mučenje", kaže jedan sagovornik.
(Kurir.rs/Express.hr/Raif Okić)
Foto EPA