Jutro 30. oktobra 1961. godine bilo je sasvim uobičajno. Sovjetski savez budio se i niko nije očekivao neke bitne događaje. Istovremeno je sa polustrva Kol, daleko na severu Rusije, poletao bombarder Tupoljev 95.
Posebno modifikovani avion namenjen nošenju nuklearnih bombi ušao je u upotrebu tek nekoliko godina ranije i već je imao čast da obavi tako važnu dužnost. Priča o nastanku Tu-95 teško može stati u knjigu, ali spomenimo samo da je to jedan od najglasnijih aviona na svetu zbog propelera čiji vrhovi probijaju zvučni zid tokom leta.
Sovetski naučnici prvi su put testirali nuklearno oružje krajem četrdesetih godina prošlog veka i ogromnom brzinom su napredovali u razvoju sve moćnijih bombi. Ali ništa što su ranije isprobali neće moći da se uporediti sa tom eksplozijom. Bomba je bila duga osam metara i prečnika dva i po metra. 27 tona teška eksplozivna naprava nije stala u avion pa su sovetski inženjeri morali da osmisle način za pričvršćivanje bombe ispod aviona. Bomba je imala nekoliko kodnih naziva, ali istorija je pamti kao "Carevu bombu", najveću eksploziju koju je ljudska vrsta ikad napravila.
I to nije bila slučajnost. Naučnici su naporno radili da bi ispunili želju Nikite Hruščova. Tadašnji sovjetski premijer hteo je da čitav svet drhti pred sovjetskom moći, a naučnici su mu ponudili najmoćnije oružje na svetu, oružje za uništavanje čitavih gradova.
Za upravljačem Tupoljeva bio je iskusni pilot major Andrej Durnovcev koji je lansirao čudovišnu bombu iznad Nove Zemlje, gotovo nenaseljenog arhipelaga u Barencovom moru. U pratnji mu je bio manji bombarder koji je trebalo da snima eksploziju i prikuplja uzorke prilikom bega s mesta eksplozije. A bukvalno su bežali. Naučnici su izračunali da piloti imaju otprilike 50 odsto šansi za preživljavanje. Da bi im olakšali beg, bomba je postavljena na padobran težak skoro tonu. Nuklearna naprava polako je padala na visinu od oko četiri kilometra što je trebalo da omogući pilotima da odlete pedesetak kilometara od epicentra eksplozije što je teoretski bilo dovoljno za beg. Tačno u 11:32 ujutru bomba je eksplodirala.
Bila je 3.000 puta jača od one korišćene u Hirošimi, pa je razbila stakla na kućama udaljenim oko 900 km. Svetlost na nebu zbog eksplozije mogla se videti i na udaljenosti od skoro 1.000 km. Careva bomba je bila jačine između 50 i 58 megatona, tačnije dvostruko veća od druge po redu najjače nuklearne bombe. Opekotine trećeg stepena bi, zahvaljujući ovoj bombi, mogle da zadobiju osobe na području od 6.500 kvadratnih kilometara od epicentra bombe.
Arhitekta te sprave, Andrej Saharov, bio je užasnut delom svojih ruku. Samo dve godine kasnije podržavao je delimičnu zabranu testiranja nuklearnog oružja, a kasnije te decenije je kritikovao protivraketne štitove i govorio je da će to samo podstaći još jednu trku u nuklearnom naoružavanju. Što se on više protivio nuklearnom naoružavanju, to su ga više odbacivale sovjetske vlasti. Godine 1975. dobio je Nobelovu nagradu za mir, a Sovjetski savez nije nikad više pokušao da izgradi tako moćno oružje.
(Kurir.rs/Express.hr/Raif Okić)
Foto Profimedia
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) Sila 25.epizoda: Opak na kopnu, još opasniji na vodi: PT-76 ploveći tenk Crvene armije