Ljubiša Samardžić ostaće upamćen kao jedan od jugoslovenskih i srpskih filmskih stvaralaca sa najdužom i najbogatijom karijerom, ali i jedan od onih sa najpitomijom dušom.
Koliko je bio staložen, miroljubiv i romantičan najbolje se može videti iz njegovih izjava.
O supruzi Miri
"Supruga i ja smo iz dve različite porodice: ona je iz intelektualne porodice, protojereja Sremsko-mitrovačke crkve, a ja iz rudarske porodice. Nosim jednu verovatno pagansku životnu filozofiju: da treba poštovati svakog čoveka i da istovremeno treba poštovati hleb, verujući da je hleb suština života. Znači, kad dobiješ mogućnost da zaradiš hleb, onda ga treba čestito i zaraditi. Ista teza postoji i kod supruge.
Nekako smo se sudarili. Ona smatra da čestitost u poslu, čestitost u prijateljstvu, čestitost u prilasku svakom čoveku, pomoć kad god je moguće i potrebno, gradi unutrašnji mir. A unutrašnji mir je, verujte mi, najvažnija stvar."
"Prvi put sam je video kao devojčicu, imala je 17,18 godina. Put do njenog srca bio je dug i neobičan. Osvajao sam je stihovima Daviča i Salinasa, pismima, telegramima, telefonskim razgovorima iz poštanskih kabina i osvojio tek nakon dve godine."
"Osećao sam da je ona žena mog života. I nisam se prevario. Venčanjem je unela u moj razbarušeni život unutrašnji red i mir, neophodan za mirnu karijeru glumca. Divio sam se njenom odnosu prema deci, meni, prijateljima, smislu za lepo, a osobito komunikaciji sa ljudima. Bila je i ostala ponosna i čestita. Ćutala je i kada jesmo i kada nismo imali. Znala je da drugima podari radost i pomoć, i sve je uvek činila srcem i iskrenošću."
"U njoj sam prepoznao nesvakidašnju lepotu, zadivljujuću privlačnost, nepatvoreni šarm i inteligenciju. Odonda me osmesima ispraća i dočekuje."
"Da nije moje Mire siguran sam da bi sve bilo drugačije."
"Mi jedno prema drugom imamo nesebičan odnos i u poslu i u životu, što je retkost za današnje brakove. Zajedno smo jači, odolevamo uspešno prekim pogledima."
O sreći
"Kad vidite sebe u ogledalu, onda vam nije do snova! O njima danas u ovoj zemlji ozbiljan, savestan autor i producent ne može ništa da planira. Mira i ja se bavimo sobom, ugađamo jedno drugom, jutarnja kafa nam je pored ludih vesti melem na dušu i pomaže da preživimo sve neugodne informacije. Putujemo, radujemo se lepom danu, prijatnim ljudima, uživamo u malim stvarima koje čine život... Malo li je?!"
O ljubavi
"Ljubav ne bira, a strast pobeđuje! Pa, zar to nije smisao dobrog zdravlja i lične sreće?"
"Svaki čovek je u svom nedovoljno dugom životu, siguran sam, nesrećan, ako se nije sreo sa iskrenom ljubavlju!"
O karijeri
"Ponosan sam na to što nisam prihvatio ponudu najveće producentke kuće iz Engleske, braće Roberta i Rejmonda Hakima, 1967. godine, posle dobijenog Zlatnog lava u Veneciji, da nastavim karijeru u Velikoj Britaniji i Americi. Postojala su dva presudna razloga. Prvi i najznačajniji je ljubav prema Miri, s kojom sam više od 45 godina i koja mi je u to vreme donela na svet sina Gagu, a ljubav i poštovanje ni do danas nisu presahli. A drugi razlog je taj što nisam želeo da budem večiti epizodista u stranoj zemlji jer sam bio siguran da nikada neću tako dobro naučiti i usvojiti engleski jezik s kojim bih gradio likove, i nisam pogrešio. Nisu me uljuljkali čak ni dolari."
"Grešio jesam, ali sam se na ovom svom dugom radnom putu menjao. Menjajući sebe, menjao sam i druge kraj sebe. Ponosan sam što sam bio među ljudima koji su želeli dobro jedni drugima. I nikada nisam uspeo da nađem potpun i smislen odgovor na to od čega je čovek sazdan?"
O svom zaveštanju
"Sve što je pratilo moju biografiju u ovih pola veka, sve te nagrade i praznanja davno je prekrila prašina. Ali dela su ostala. Ona će opstati i kada nas ne bude."
"Sve statuete, plakete i nagrade darujem Jugoslovenskoj kinoteci osnivajući legat a meni ostaju moje najveće nagrade: mojih troje unuka."
O "malom" čoveku
"Srbija nije letargična, mirna zemlja. U njoj stalno vri “kao u košnici”. U takvim tektonskim tokovima vremena, otkrivanja njenih mena i mana, meni sve izgleda sitno, osim čoveka koji je pokretač i pozitivnog i rušilačkog. U tim se okvirima kreće i svet mojih filmskih preokupacija."
"Baveći se filmskom umetnošću toliko godina, shvatio sam da istinske umetnike zanimaju prevashodno poraženi, uniženi, unesrećeni, posrnuli, oni koji žive u teskobi, čemeru i jadu sopstvene sudbine, koji ne mogu da zaustave točak istorije, i ne umeju da spasu svoje živote. Posle svega što sam otkrio i osetio u ovim mojim dugogodišnjim tokovima života, jeste da je sve sitno i beznačajno, osim Čoveka. Taj Čovek bio je i ostao svet mojih interesovanja, i svašta sam naučio od filma. Pre svega, da i sam budem bolji, i da na svet gledam toplijim očima."
"Današnje generacije su malo izgubljene. Taj liberalni kapitalizam je samo po sebi surov. Nema milosti. Kapitalista će vas za čas izbaciti na ulicu. Ne volim taj sistem. Ja sam ipak rudarsko dete, upamtio sam šta znači rudarski hleb. Uvek sam ga cenio. Kao dete sam poneo osećaj sirotinje, ali sam smatrao da to nije kob, već te tera da razmišljaš, poštuješ i jedino tako opstaješ. Danas države ne mare za čovekom. Treba sačuvati čoveka kao kap vode na dlanu. Voleo bih da se svi ujedinimo kao neka harmonična celina, a da ne jurimo bez glave u neku Evropsku Uniju ili nešto drugo."
(Kurir.rs/Blic, Foto: Kurir, Printscreen)