Titanik je potonuo pre 105 godina, međutim, detalji ove morske tragedije koja nikad do kraja nije skroz razjašnjena ne prestaju da intrigiraju ljude.
Brod je potonuo u noći s 14. na 15. aprila 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po posle potonuća - dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla.
Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 stepeni, pri kojoj ljudi mogu da prežive tek 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prve klase: spasilo ih se 63 odsto.
Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spasavanje koji su ukupno mogli da prime tek oko 1100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima tog doba.
Uprkos tome, samo 700 putnika je uspelo da uđe u čamce za spasavanje, većina ih je poluprazna napuštala brod i skoro u svakom je bilo još slobodnih mesta. Ali, šta se dogodilo s telima? Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost, a istoričari su ih pronašli u arhivama.
U tim telegramima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Makej-Benet, želeo da izvuče sva tela iz mora. Međutim, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su doneli kontroverznu odluku - izbaciće leševe od putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.
Mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana.
U prvom telegramu, kapetan je napisao "Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod". Međutim, s broda Makej-Benet ubrzo je odgovoreno "Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela sahrane na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodica da ih zadržimo?". Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni porodicama.
Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište. Bremen se pridružio brodu Karpatija, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli da vide bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke. Danima psole brodoloma, celo mesto se pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim telima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.
"Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njenim grudima", posvedočila je Džoana Stunke, putnica Bremena. "Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spasavanje i dvoje dece u rukama." Posada je sve zajedno opisala kao "hladno, mokro, jadno i neutešno".
Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je da uništava pojaseve i tela su počela da nestaju u dubinama okeana. U junu iste godine ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: Profimedia