Usred ratnog vihora, 1944. godine, iz manastira Trojice pod vrhom Ovčara u manastir Vujan pristižu trojica iskušenika. Za jednog od njih, Gojka, lekari su procenili da mu je ostalo još tri meseca života.
Teško obolelom od tuberkuloze, da ne bi zarazio sabraću, bilo mu je zabranjeno da ulazi u bogomolju, osim kad je manastir prazan, i to samo do ulaznog dela, gde se nalazi grob vujanskog svetitelja i gde je jedino mogao da se moli. Nije mu dozvoljeno da ulazi u centralni deo hrama, kako ne bi zarazio druge celivajući ikone.
Hranu mu je dostavljao otac Julijan na prag kelije i brzo se udaljavao, jer je Gojku, takođe po preporuci lekara, bilo zabranjeno da obeduje zajedno sa bratijom.
To je trajalo dve godine, a onda je Gojko, uprkos predviđanju lekara, bez ikakvog leka u teško ratno vreme, doživeo isceljenje. U znak zahvalnosti, pošto nije imao nikakve imovine, veštim pokretima britvice izrezbario je i priložio manastiru drveni krst sa raspećem. Na poleđini je urezao: „Manastiru Vujnu, po isceleniju, priloži rab Božji Gojko, 1946. godine”.
Potom je zamonašen u Blagoveštenju. Tako su crkva i narod dobili patrijarha Pavla.
Ovaj manje poznati detalj iz života patrijarha Pavla otkriva mi dr Slobodan M. Radulović, doktor ekonomskih nauka, dugogodišnji saradnik novina srpske patrijaršije „Pravoslavlje” i autor knjige „Vujanski krst patrijarha Pavla”.
Radulović se s patrijarhom Pavlom intenzivno družio od sredine devedesetih godina, do njegovog upokojenja. Radulović se dobro seća kako mu je jednom prilikom iguman Vujna Jovan, uzdahnuvši i prekrstivši se, više za sebe, rekao: „Kad bi samo nekako vujanski krst patrijarha Pavla stigao do naroda”.
Ubrzo, u proleće 2016. godine, u manastir su došli prota Miro Miletić, knjigovezac Stevo Đurović i grafički dizajner Vlade Mandić. Želeli su da naprave vernu kopiju vujanskog krsta patrijarha Pavla. Došli su po blagoslov i krenuli u manastirsku šumu. Iguman je vrhom britvice urezao krst u javor, očitao kratku molitvu i prelio drvo crvenim vinom. Planinom su se razlegli udarci sekira.
– Drvo je sušeno godinu dana. Đurović je napravio kutiju i presvukao je crvenim plišem sa zlatotiskom. Kad se otvori sledeća, drvena kutija, s leve strane je portret patrijarha Pavla na crnoj koži, a s desne je urezano mesto u kojem je verna kopija krsta od javora, plod osmočasovnog duborezanja – kaže Radulović.
Krst je osveštan, a priložnici su predložili da oni plate rad i materijal, a da iguman zadrži za manastir novac koji dobije za krst. Iguman je to odbio. Od dobijenog priloga naknadiće im materijal, a razlika će biti prilog manastiru. Tih nekoliko osveštanih krstova mesečno, koliko je moguće napraviti, ako bude kupaca-priložnika, biće prihod manastira.
Tako je niz slučajnosti doprineo da saznamo više o patrijarhovom krstu i manastiru Vujan, koji se nalazi na predivnom proplanku u podnožju istoimene planine, na sredini puta između Gornjeg Milanovca i Čačka.
Ovo tiho i prijatno, skrovito mesto bilo je naseljeno kaluđerima koji su živeli usamljeničkim životom još od doba Svetog Save. U blizini planinskog izvora, pod vrhom planine, kaluđeri usamljenici u isposnicama bili su prvi, neobični „priložnici”.
– Na početku Prvog srpskog ustanka, na temeljima skromne kapelice, vožd Karađorđe, gazda Nikola Milićević Lunjevica i njegov kum knez Milan Obrenović, stariji polubrat kneza Miloša, odlučili su da podignu manastir. Lako su uklonjeni ostaci nekoliko grobova iz srednjeg veka, a onda je došao red da se premesti i grob nepoznatog vujanskog podvižnika. Ali, iz klesarskih dleta sevale su varnice i ovaj grob nije bilo moguće pomeriti. Kad su ga otvorili, našli su potpuno očuvano, mirotočivo telo nepoznatog po imenu vujanskog svetitelja – kaže Radulović.
Graditelji su odlučili da samo taj grob ostave u manastiru, desno kraj ulaza. Ktitor Nikola Lunjevica, ručni dever na svadbi knjaza Miloša i Ljubice Vukomanović, ostavio je amanet da bude sahranjen u Vujnu. Posle punih šezdeset godina, 1902, njegova unuka kraljica Draga Obrenović ispunila je želju svog dede i prenela iz porte njegove posmrtne ostatke, prethodno podigavši lep spomenik u unutrašnjosti manastira.
Vujan tako postaje jedinstveno mesto susreta tri dinastije – Nemanjića, Obrenovića i Karađorđevića. Zanimljivo je da je ovde i mesto večnog počinka braće kraljice Drage, Nikole i Nikodija, streljanih tokom prevrata u maju 1903. godine.
I nije tu kraj slučajnostima. Patrijarh Pavle se, dakle, iscelio u Vujnu, a zamonašio u Blagoveštenju, manastiru udaljenom dvadesetak kilometara. Čovek koji nam je ispričao ovu priču, dr Radulović, rodom je iz sela Sokolići, koje se nalazi tačno između Vujna i Blagoveštenja. Sokolići su i rodno mesto dugogodišnjeg igumana blagoveštenjskog Vasilija, koji je bio nerazdvojni prijatelj patrijarha Pavla. Vasilije je kao starešina Blagoveštenja primio u manastir Gojka Stojčevića.
(Kurir.rs/Politika)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Radovi u Hramu Svetog Save