Hrabra, vesela, razdragana, pričljiva, nasmejana, iskrena, topla...I još mnogo toga je Bojana Marković. Najvažnije od svega ona je žena koja je "tvrd orah", borac za sebe i svoje zdravlje. Borac i za svoje snove da jednog dana postane mama.
"Želim jednog dana da imam dete. Ne moram ja da ga rodim. Toliko volim decu da prihvatam sve opcije", priča kroz osmeh koji krije njenu bolnu priču.
Bolnu, jer je kao osmogodišnja devojčica doživela nesreću na putu ka moru. Ogroman stakleni prozor pao joj je na nogu, proletela je, izvukla živu glavu, ali je "dobila" vitiligo. Veruje, od stresa. Njeni roditelji i brat su to dobro zapamtili, bila je to sekunda u kojoj su mogli da je izgube.
To je bila prva prepreka i izazov za nju i njenu porodicu.
Uz vitiliogo je načila da živi, a onda joj je konstatovan dijabetes.
"Ja se ne krijem, ne pokrivam. Pa šta sad da radim. Sećam se jednog leta kada sam se nalazila sa devojkama koje takođe imaju vitiligo. Bile su zavijene u neke ešarpe, suknje, a ja.... kratki rukavi. Pitam ih zašto se tako oblače kad je toplo, a njima, kao hladno.
Nema razloga za tako nešto. Mnogo teže mi je palo kada mi je dve godine kasnije konstatovan dijabetes", priča, ispijajući svoju kafu sa mrvom šlaga.
To joj je jedan od retkih "grehova".
Vrlo je pedatna, precizna i posvećena svojoj ishrani. Zna i svesna je da joj od toga zavisi zdravlje.
"Nikada nisam krila svoju bolest. To je deo mene", kaže.
A onda je svoju ličnu borbu postavila na jedan drugi nivo. Još jedan tragedija, pokosila je i ona je osnovala udruženje "Plavi krug" koje se bori za prava i širenje svesti o dijabetesu.
Osećala se loše i završila je u bolnici. Kada su joj urađene analize, potvrdile su da je u drugom stanju.
"Imala sam partnera, ali nisam imala pojma da sam trudna. Ciklus mi nije bio ustaljen, bilo je tu mnogo pauza zbog zdravstvenog stanja i ja nisam imala pojma šta se dešava. Kao tinejdžerka sam ostala bez majke, prosto nisam imala u kući ni sagovornika o tim ženskim temama.
Moje telo je bilo u veliko problemu i odlučeno je da uradim kiretažu. Nisam mogla da iznesem trudnoću", priča i dalje sa osmehom i verom u glasu da će jednog dana biti mama nekom malo zvrku kao što je ona.
Priseća se da su joj to bili jako teški, bolni, emotivni dani posle kojih se sve u njoj promenilo.
A desila se i jedan dobra stvar.
"Udruženje je nastalo u avgustu 2009. godine kad sam u bolnici upoznala Damjana, kome je tad bio dijagnostikovan dijabetes, sve mu je bilo velika nepoznanica. Sećam se da me je u čudu pitao da li je moguće da nije dobio bar liflet, papir na kojem bi mogao da pročita osnovne stvari o dijabetesu.
Kroz taj dugi razgovor o dijabetesu, Damjan je predložio da pokrenemo Udruženje, o čemu sam i sama razmišljala ranije, ali nisam znala ni kako ni sa kim bih to mogla da uradim. Kako živim sa svojim "slatkim životinim saputnikom" dijabetesom od 1989 godine,sa njim sam prošla razna iskustva, želela sam da o tome pričam, da skrenem pažnju drugima šta da rade kako ne bi prošli neke loše stvari koje sam ja doživela sa dijabetesom".
(Kurir.rs/B92, Mariota Vlaisavljević)