GLUMAC DUGO NIJE SMEO NA SCENU: Imao teško detinjstvo, oženio prelepu koleginicu, a borio se sa ozbiljnim problemom
Poznati umetnik, velikan jugoslovenskog glumišta, Rade Marković, rođen je na današnji dan 1921. godine. Nizom uloga i maestralnim ostvarenjima ostavio je neizbrisiv trag na polju ove umetnosti.
Beograd je bio njegov rodni grad. Mesto u kojem je započeo život i proveo detinjstvo. Ipak ono nije bilo ni blizu idealnog. Njegova majka bila je operska pevačica Divna Marković, ali teške uspomene ga vežu za oca.
"Bio sam usamljeno dete, tačnije, moj otac je želeo da mu se rodi ćerka, a kada sam ja došao na svet, braća su već bili momčići koji su često bežali od kuće. U detinjstvu sam bio sav ojađen i verovatno je to bio emocionalni pokretač koji me je naveo da se kasnije kroz glumu ispoljim i iskažem. Taj snažni bol odveo me je u pozorište a da toga nisam bio ni svestan", govorio je Marković u jednoj emisiji.
Gluma ga je dovela i ka pravoj ljubavi. Godine 1945. u amaterskoj grupi upoznao je glumicu Oliveru Đorđević. Ubrzo su se i venčali, a sada već čuvena Olivera Marković mu je podarila sina, reditelja Gorana koji i danas niže uspehe na polju filma.
Ubrzo nakon toga, baš iz te amaterske grupe, osnovano je Beogradsko dramsko pozorište na čijoj sceni je sa suprugom Oliverom igrao deceniju i po. Pedesetih godina prošlog veka, njih dvoje su važili za najlepši glumački par teatra na Crvenom krstu. Bile su to prve slavne godine BDP-a. Iako je imao veliku popularnost i uspeh, uvek je mislio da nije na pravom putu i borio se sa samoćom. To je isticao kao svoj veliki problem.
"Često sam bio usamljen. Često je život pipanje po mraku, pa shvatite da ste u zabludi, da ste godinu-dve proveli uludo i propustili mnoge bitne stvari. Tada vas uhvati panika... Imao sam velike krize u svojim četrdesetim godinama, a one su bile do te mere intenzivne da sam se razveo, napustio pozorište i dobio čir. Desilo mi se, recimo, da tri-četiri godine nisam mogao da kročim na scenu. Nisam imao hrabrosti da izgovorim nijednu reč na sceni zbog toga što sam izgubio tlo pod nogama. To su, valjda, one normalne ljudske i umetničke krize u četrdesetim ili ne znam kojim godinama... Onda sam se ponovo skupio i ušao u jedan drugačiji, zreliji period", ispričao je Rade svojevremeno za emisiju "Balkanskom ulicom".
Brojne priznanja kao nagrada njegovom radu stigla su kasnije, a među njima i Dobričin prsten i nagrade za životno delo. Ponovo se oženio 1992. godine i dobio ćerku Lenku. Umro je 10. septembra 2010. i sahranjen je na Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
(Kurir.rs/Blic, I.V.)