(VIDEO) KO JE STVARNO OSLOBODIO BEOGRAD? Evo šta se sve dešavalo u srpskoj prestonici pre 73. godine
Prema najnovijoj verziji istorije, doprinos NOVJ pobedi nad fašizmom bio je beznačajan, a bitka za Beograd komunistički mit, jer su se Nemci ionako povlačili. Uz to, da nije bilo Rusa, partizani ništa ne bi uradili. Rusi su, kažu, doneli pobedu Titu. To je verzija onih koji su bili poraženi u ratu, a poslednji su dobitnici u miru...Činjenice su, međutim, ove: u bici za Beograd učestvovalo je 40-50 hiljada partizana, oko 30.000 crvenoarmejaca i 40-60 hiljada nemačkih vojnika. Gledano po broju uključenih vojnika, oslobođenje Beograda nije bilo velika bitka. Ali, zapisao je jedan istraživač, "njen značaj je znatno veći od njenih razmera".
Jer, posle oslobođenja Beograda, Rusi su prešli Dunav kod Batine i Apatina, i ušli u Mađarsku, zbog čega su Nemci morali da dovlače jedinice iz Italije, sa zapadnog fronta i sa Visle, pošto su iza linije fronta na Balkanu ostale odsečene, da se nose sa partizanima, kompletna nemačka Armijska grupa E i glavnina Druge oklopne armije. Ovo je olakšalo savezničke operacije na drugim frontovima, što je sve dovelo do završetka rata. U unutrašnjosti Srbije i Jugoslavije ono je ubrzalo poraz kvislinških i četničkih snaga i time prekratilo građanski rat u Jugoslaviji.
Na fresci ove epopeje, iza velikih figura, nalaze se pojedinci i zbivanja koja nisu uticala na tok rata, a priče o njima ilustruju duh vremena u kome su strah od novog i vera u bolju budućnost igrali trule kobile. U jednoj od svojih osvežavajuće lakih knjiga u kojima se prevashodno bavi ljubavnim životom beogradske čaršije, Slobodan Turlakov, inače autor "Istorije opere i baleta do 1941. godine", usput kaže da je šef statista u Narodnom pozorišitu tokom okupacije, Ljubomir Stanišić, 20. oktobra presekao fitilj kojim su Nemci nameravali da dignu u vazduh zgradu teatra.
Time se, kaže Turlakov, Stanišić svrstao u heroje kao što je učitelj Miladin Zarić, o čijem se podvigu, za razliku od Stanišićevog, zna. Za one koji, ipak, ne znaju, evo kratkog podsećanja, uz godišnjicu: do aprilskog rata 1941. godine, na mestu gde je sada Brankov most, nalazio se Most kralja Aleksdandra koji je srpska vojska, u jalovom pokušaju da zaustavi nadiranje Nemaca, minirala u noći između 10. i 11. aprila. Nemci su, godinu dana kasnije, preneli titelski most sa Tise i postavili ga uzvodno na Savi, da i sada služi građanima prestonice, kao "stari savski" ili "tramvajski" most. Zasluga za to što još postoji pripada učitelju u penziji Miladinu Zariću iz Karađorđeve ulice.
Mesec dana pre ulaska partizana i crvenoarmejaca u Beograd 1944. godine, on je svakodnevno motrio gde Nemci postavljaju eksploziv i kablove, a kada su 20. oktobra okupatori počeli da beže, uputio se ka mostu, gde je na trećem stubu spazio drvene sanduke sa eksplozivom. Legenda kaže da je "zgrabio ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika, i njime presekao goreći fitilj". Zarić je odmah odlikovan Ordenom za hrabrost, pa bugarskim odlikovanjem, i sovjetskim Lenjinovim ordenom, a posle rata postavljen je za predsednika Trećeg rejona grada Beograda, ali je on, u znak protesta zbog nacionalizacije, podneo ostavku. Preminuo je 1976. godine, u osamdeset sedmoj godini života. Uoči proslave četrdesetogodišnjice oslobođenja Beograda i obnavljanja tramvajske veze preko Save,1984. godine, pred Izvršnim savetom Beograda našla se inicijativa da se "Stari savski most" nazove po njemu. Ali predlog nije usvojen.
Miladinu Zariću bilo je uzeto za greh učešće u Balkanskim ratovima u kojima je, uzgred rečeno, bio miner i stekao znanje koje mu je omogućilo da most spase. Smatralo se, zbog toga, da bi davanje njegovog imena mostu bilo veličanje srpskog nacionalizma... I borbe oko Narodnog pozorišta, kao oko mosta, bile su žestoke. U Zborniku "Prva proleterska brigada: sećanja boraca", zabeleženo je:
"Narodno pozorište je prelazilo iz ruku u ruke tri puta. Dva puta su Nijemci silovitim napadom izbacili naše jedinice koje su bile zaposjele Narodno pozorište(...) Artiljerija je ispred današnjeg Doma JNA i sa početka Braće Jugovića ulice otvorila snažnu vatru po zgradi Narodnog pozorišta. I tenkovi su 'istrčali' iz malog parka ispred Doma JNA i probojnim granatama i snažnom mitraljeskom vatrom zasuli zgradu Pozorišta, a sovjetska pješadija u talasima preko parka i ulicama, jurila je da zgradu osvoji. Kada se primakla zgradi na pola puta, oko 40 do 70 metara, bila je pokošena gustim i preciznim njemačkim rafalima iz samog Pozorišta, bančine zgrade kod Kneževog spomenika i zgrade 'Riunione'."
A Dušan Šević, šef tehnike u Narodnom pozorištu, ovom je novinaru opisao zbivanja unutar zgrade u to vreme. Nekoliko glumačkih porodica, Viktor Starčić, glumački i bračni par Zora i Aleksandar Zlatković, pa šef elektrocentrale, mislili su da će biti sigurniji ako kraj rata sačekaju u zgradi pozorišta. Borbe oko zgrade i u samoj zgradi, pričao je Šević autoritetom neposrednog svedoka, trajale su dva dana: partizani su držali pozornicu, a Nemci gledalište. I kad su Nemci odlučili da se povuku, polili su sedišta benzinom, i upalili. A glumci i bifedžija, kaže, gasili su požar vinom!On tvrdi, pouzdano, da Nemci nisu bili minirali zgradu, i da je navodni Stanišićev podvig, mit. Ni Boro Majdanac, autor ozbiljne i obimne (868 strana) knjige "Pozorište u okupiranoj Srbiji", u kojoj se Stanišić pominje tri puta, nije tokom svog rada našao podatke ni o miniranju, ni o Stanišićevom podvigu...
U bici za oslobođenje Beograda, komandant Prve armijske grupe NOVJ bio je Peko Dapčević. Ruskim korpusom zapovedao je Vladimir Ždanov. On će, dvadeset godina kasnije, 19. oktobra iz Moskve poleteti u Beograd na proslavu jubileja oslobođenja, ali će avion udariti u Avalu. Ždanov je imao ulicu u centru Beograda do dolaska demokratskih vlasti. Ima je opet, od posete Dimitrija Medvedeva. Samo je malo dalje od centra.Dvadeset drugog oktobra 1944. godine, beleži drug jedan hroničar, "Ždanov je uzeo lopatu u ruke i odlučno je zario u meku zemlju Pozorišnog trga, današnjeg Trga Republike. U tišini, pratili su ga njegovi, ali i oficiri jugoslovenske armije, na čelu sa generalom Pekom Dapčevićem. U raki u samom srcu glavnog grada, tik uz statuu kneza Mihaila, tog dana su svečano sahranjeni ostaci crvenoarmejaca stradalih tokom Beogradske operacije... Narod je u mimohodu, ćutke, bacao grumenje zemlje po grobovima mladih Sovjeta."
Beogradsko građanstvo pitalo se zašto Tito nije Koču Popovića, potomka jedne od najbogatijih prestoničkih porodica, postavio za komandanta operacije. Zašto njemu nije dao da bude "oslobodilac Beograda"? Umesto toga, poverio mu je da u oslobođenom Beogradu, 25. oktobra, održi govor i najavi "pravdu koja uključuje osvetu". Kazne za saradnike okupatora, i one za koje se sumnja da su to bili. Koča Popović utešiće se - da li? - titulom "oslobodioca Zagreba" šest meseci kasnije. A glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić biće streljani zbog igranja predstava tokom tokom okupacije. Žanka Stokić biće osuđena na gubitak građanske časti...
Dvanestog novembra 1944. održan je u beogradskoj Sabornoj crkvi parastos svim ruskim i našim vojnicima izginulim prilikom oslobođenja Beograda. Parastosu su prisustvovali predstavnici AVNOJ, predstavnici Nacionalnog komiteta, odnosno Vlade, Vrhovnog štaba NOVJ, komandant Beograda, predstavnici Crvene armije, i naši i ruski oficiri i vojnici, kao i veliki broj Beograđana. Boga, kasnije, za oslobodioca nije bilo.
(Kurir.rs/B. Mitrović)
Foto Printscreen Youtube