U Katalonskoj Krizi je EU podbacila u svom nastojanju da bude "Unija Građana“: ona isključivo štiti interese nacionalnih država – takođe i protiv građana.
Današnja Evropska Unija se ne samo u svom privrednom i političkom značaju nego i pravno suštinski razlikuje od "klasičnih" međunarodnih organizacija, u koje se od druge polovine 19.veka udružuju države, ne bi li efikasnije zajedno ostvarivale određene interese. Jedan od centralnih elemanata različitosti je pravni odnos pojedinačnog građanina prema naddržavnoj organizaciji.
U slučaju "klasičnih“ organizacija – poput UN ili Saveta Evrope- nedostaje neposredna veza između organizacija i individue: organizacije svojim pravnim aktima mogu obavezati i ovlastiti isključivo svoje države članice, ali ne i njihove građanke i građane. Pravni akti organizacija stoga od država članica moraju biti prvo pretočeni u njihovo nacionalno pravo, da bi onda i za njihove građane bili pravno obavezujući.
Nasuprot tome EU-pravo, od svojih početaka iz vremena Evropske Zajednice, karakteriše mogućnost "neposrednog važenja": pravo Unije može dirketno – bez posredovanja država članica - da definiše obaveze i prava pojedinca, a na koje se taj može pozvati pred nacionalnim i evropskim sudovima. U temeljno bitnoj presudi u slučaju Gend & Los iz 1963. je Evropski Sud naglasio da funkcionisanje Zajedničkog Tržišta pogađa "neposredno Zajednici pripadajućih pojedinaca“, a da je ugovor o Evropskoj Ekonomskoj Zajednici "više nego sporazum koji samo utemeljuje međusobne obaveze između država strana potpisnica“.
Zajedica znači pre svega "novi pravni poredak međunarodnog prava, u čiju su korist države ograničile svoja prava suverenosti, pravni poredak čiji pravni subjekti nisu samo države članice nego i pojedinci.“
Ovaj osnovni koncept naglašava i prvi član Ustavog ugovora iz 2004: "Vođen voljom građanki i građana i država Evrope, da svoju budućnost zajednički grade, ovaj Ustav utemeljuje Evropsku Uniju...." Iako ovaj ugovor nije stupio na snagu, on jasno opisuje formulaciju dualiteta nosioca prava EU: utemeljivači EU su građani i države Unije.
Već u osnivačkoj fazi EZ su pravni stručnjaci, poput nemačko-američkog pravnika Volfganfa Fridmana u tome videli mogući inovacioni primer za druge regione sveta kao i novi aspekt međunarodnog prava, koje je u permanentnom pokretu.
U kasnijim vremenima je EU-pravo korak po korak jačalo poziciju građanki i građana: Ugovorom iz Mastrihta (1992) je stvoreno državljanstvo Unije, koje postoji uz odgovarajuće nacionalno državljanstvo. Ono omogućava, između ostalog, pravo na slobodu kretanja i prebivališta u čitavoj EU kao i aktivno i pasivno biračko pravo za Evropski Parlament i na lokalnim izborima u mestu prebivlištva.
Da li to znači da evropsko ustavno pravo, u koga se svi zakllinju, ništa nema da kaže o dešavanjima u Kataloniji ? Da li to znači da evropskim pravom propisana zaštita osnovnih prava i sloboda svih EU građana kao i prava manjina ovde ne nude polazne osnove ? Kako se prema tome odnosi princip subsidiarnosti, čije značenje i "na regionalnom i na lokalnom nivou“ član 5, paragraf 3 EU-Ugovor podcrtava, ili cilj Unije da štiti „bogastvo njenih kulturnih i jezičkih mnogostranosti“ (član 3, paragraf EU Ugovora) ? Koju relevanciju po evropsko pravo ima status Katalonije kao Regiona, čiji predstavnici sede u Odboru regiona EU ? Da li zaklinjanje EU u međunarodno pravo i Povelju UN uključuje i poštovanje prava naroda na samoopredelenje ? Da li EU pravo predviđa sankcionisanje građana Unije, koji se zalaži sa nezavisnost svojih regiona a istovremeno njihov opstanak u EU ?
Poruka iz Brisela je jasna a ona neće biti uzeta k znanju samo u Kataloniji: u političkom konfliktu građana EU sa sopstvenom državom njihovo EU-državljanstvo nema ama nikakvu sopstvenu vrednost. Neposredni pravni odnos građana i "njihove“ Unije ima da bude podčinjen prevashodnom pravu država članica, a oklop nacionalne suvenosti biva time ponovo navučen. Ko se ne povinuje nacionalnom pravu, taj biva isključen iz "prostora slobode, bezbednosti i prava“ -za koje EU tvrdi da ga čini-, koliko god se on u tu Evropu kleo i zaklinjao.
Da li se time evropska građanska unija, čim je stavljena pod prvi test i na prvu probu, u stvari pokazuje kao samo klimava fasada ? Da li u slučaju problema upravo interesi građanki i građana više ne vrede. Nego samo državni interesi, onako kako je to definisano u osnivačkim aktima Nemačkog Saveza 1815, ne bi li se očuvao "mir i ravnoteža Evrope“ ? Katalonska Kriza godine 2017 bi mogla da bude značajnija za budućnost EU, kao pravne zajednice, nego što to pojedini trenutno u Briselu i Strazburu izgleda da shvataju.
Kurir./FAZ
Za Kurir: prof.dr. Bardo Fazbender, profesor Međunarodnog, Evropskog i Javnog prava na Univerzitetu St. Galen
Prevod: Mirko Vuletić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Beograd pod policijskom blokadom! Zbog čega je centar grada bio opasna zona?