Papa Franja jedan je od najomraženijih ljudi na svetu. Oni koji ga najviše mrze nisu ateisti, ni protestanti, ni muslimani, već neki od njegovih sledbenika.
Izvan crkve je veoma popularan kao oličenje gotovo razmetljive skromnosti i poniznosti, piše Gardijn. Od trenutka kada je kardinal Horhe Bergoljo postao papa 2013. godine njegovi potezi privlačili su pažnju širom sveta. Novi papa vozio je „fijat“, sam je nosio svoje torbe i plaćaoi svoje račune u hotelima. Za homoseksualce je rekao: „Ko sam ja da im sudim?“, i prao noge muslimanskim ženama izbeglicama.
Međutim, unutar crkve, Franja je izazvao divlji napad konzervativaca koji se boje da će taj duh podeliti, pa čak i uništiti crkvu. Letos mi je jedan istaknuti engleski sveštenik rekao: „Ne možemo da čekamo da umre. Ono što govorimo privatno, ne sme da se objavljuje u novinama, ali kad god se susretnu dva sveštenika, razgovaraju o tome kako je Bergoljo jeziv… On je poput Kaligule, kad bi imao konja, učinio bi ga kardinalom.“
Naravno, posle 10 minuta iscrpnog niza žalopojki, taj sveštenik je dodao: „Ne smete ništa da objavite od ovoga ili će me odmah najuriti“. Ta mešavina mržnje i straha uobičajena je među papinim neprijateljima.
Papa Franja, prvi neevropski papa u modernom dobu i prvi papa jezuita, u vatikanski establišment je izabran kao autsajder i zapravo se i očekivalo da privlači neprijatelje. Ali niko nije predviđao da će ih biti tako puno. Posle odustajanja od raskoši i pompeznosti Vatikana, koja uključuje 3.000 službenika kojima je on formalni gospodar, do njegove podrške migrantima, napada na globalni kapitalizam i, pre svega, svojih poteza kojim preispituje crkveno učenje o seksu, Franja je skandalizovao konzervativce i reakcionarne glavešine u Vatikanu.
Sudeći prema broju glasova na poslednjem svetskom sastanku biskupa, gotovo četvrtina kardinalskog zbora - najvišeg stepena klera u Crkvi — veruje da papa koketira s jeresima. Tačka loma nastupila je u sukobu koji je usledio posle iznošenja njegovih stavova o razvodu. Raskidajući sa vekovnom rimokatoličkom teorijom, papa Franja pokušao je da podstakne rimokatoličke sveštenike da udeljuju pričest rastavljenim i ponovno venčanim vernicima ili nevenčanim supružnicima.
Njegovi neprijatelji pokušavaju da ga prisile da napusti i odrekne se takvih pokušaja. A kako on od toga neće odustati i kako tiho ustrajava pred rastućim nezadovoljstvom, oni se sada pripremaju za borbu. Prošle godine jedan kardinal je uz podršku nekoliko penzionisanih kolega, počeo da govori o mogućnosti formalnog progona pape Franje zbog jeresi, odnosno namernog odbacivanja čvrste nauke crkve, greha koji se može kazniti ekskomunikacijom.
Prošlog meseca 62 nezadovoljna rimokatolika, uključujući i jednog penzionisanog biskupa i bivšeg šefa Vatikanske banke, objavili su otvoreno pismo u kojem su optužili Franju zbog sedam tačaka jeretičkog podučavanja.
Bitka za razvod i pravo na ponovno venčavanje dovela je do dve duboko suprotstavljene ideje o tome čemu služi crkva. Sadašnja kriza je najozbiljnija još od liberalnih reformi šezdesetih godina prošlog veka, koje su podstakle grupu tvrdih konzervativaca da istupe iz crkve.
Tokom poslednjih nekoliko godina konzervativni autori više puta su povlačili temu raskola u crkvi. Engleski tradicionalista Damjan Tompson upozoravao je da je „papa Franja sada u ratu sa Vatikanom“. Ako pobedi, crkva bi mogla da se raspadne.
Papini stavovi o razvodu i homoseksualnosti, tvrdio je nadbiskup Kazahstana, dopustili su ’Sataninom dimu‘ da uđe u crkvu. Rimokatolička crkva je provela veliki deo prošlog veka boreći se protiv seksualne revolucije, baš kao što se borila protiv demokratskih revolucija 19. veka. U toj borbi sada je prisiljena da brani neodrživu apsolutističku poziciju, po kojoj je zabranjena svaka veštačka kontracepcija, kao i bilo kakav seks izvan braka.
Kao što Franja prepoznaje, to ne opisuje način na koji se stvarni ljudi zapravo ponašaju. Sveštenik to zna, ali se očekuje da se pretvara da vernici to ne čine. Službena nauka se ne može preispitivati, ali se isto tako ne može ni poštovati. Od nečega se mora odustati, a kada se to dogodi, eksplozija koja će uslediti mogla bi da slomi crkvu.
Bilo da se radi o klimatskim promenama, migraciji ili kapitalizmu, svi ti ogorčeni sukobi u crkvi do svog su vrhunca došli oko implikacija jedne obične fusnote u dokumentu „Radost ljubavi“.
Dokument koji je napisao Franja, sažetak je trenutne rasprave o razvodu, te sadrži fusnotu iz koje je očita blaga tvrdnja da se razvedeni i ponovno venčani parovi ponekad mogu pričestiti. S više od milijardu sledbenika, Rimokatolička crkva je najveća svetska organizacija koju je svet ikada video, a mnogi od njenih sledbenika su razvedeni, ili samohrani roditelji.
Ono što crkva radi širom sveta na dobrovoljnim je osnovama. Ako obični vernici prestanu da veruju u ono što rade, cela stvar propada. I Franja to zna. Ako se pomire teorija i praksa, isprazniće se crkve širom sveta. Da se crkva suočava s krizom u to veruju i njegovi protivnici, ali je njihov recept suprotan. Za njih, praznina između teorije i prakse upravo je ono što Crkvi daje vrednost i značenje.
Kurir.rs/gardijan
Foto printscreen youtube