Jedna majka koja je držala dete na drugom spratu okružena vodom vikala je: „Da li ste Amerikanci, da li ste Amerikanci?!“. Mi smo rekli: „Ne, ne, mi smo Rusi“, a ona je rekla: „E, onda u redu“, i odmah nam pružila dete. To je nemoguće zaboraviti, kaže za general Eduard Čižikov, koga Srbija ne može zaboraviti.
Javnost u Srbiji upoznala ga je tokom poplava 2014. godine, kada je posle poziva u pomoć rukovodstva naše zemlje za manje od 12 sati sa spasiocima stigao u Obrenovac.
General Eduard Nikolajevič Čižikov, nekadašnji zamenik ministra za vanredne situacije i glavni vojni ekspert Ministarstva za poslove civilne odbrane, vanredne situacije i likvidacije posledica elementarnih nepogoda Ruske Federacije, danas je rektor Univerziteta Državne protivpožarne službe Ministarstva za vanredne situacije iz Sankt Peterburga.
Ugostio nas je u svom kabinetu iz koga se punih 111 godina upravlja školovanjem najbolje spasilačke službe na svetu.
Na početku razgovora pitali smo ga koliko je zadovoljan radom Srpsko-ruskog humanitarnog centra:
Veoma sam zadovoljan radom Centra, za njega me vezuje važan događaj iz mog života. Bio sam u sastavu grupe spasilaca 2014. godine, rukovodio sam tom grupom. Stigli smo u Obrenovac, stigli smo prvi, bez obzira na to što se Crna Gora, Slovenija, pa i Francuska nalaze blizu, prvi smo krenuli u spasilačke operacije sa srpskim kolegama, počeli smo da evakuišemo ljude iz potopljenih kuća. Zašto je bilo baš tako, zato što je postojao Srpsko-ruski humanitarni centar. Njegovo rukovodstvo je veoma operativno rešilo sva organizaciona pitanja. Dolazak aviona, dozvole za premeštanje grupe spasilaca, kako drumskim tako i avio putem, na mesto vanredne situacije. Tek kada je naša operacija bila završena, počeli su da pristižu i iz drugih država. Prošle su tri godine, za to vreme Centar se razvijao, skupio je snagu, zato sam danas uveren da ima mnogo više mogućnosti za sprovođenje spasilačkih operacija u vanrednim situacijama, ali i za obučavanje, pre svega u domenu protivpožarne bezbednosti.
Predložili ste Beogradskom univerzitetu Sporazum o saradnji, vaši profesori dolaziće u Srbiju i obrnuto, biće i razmene studenata. Da li ćete zaista otvoriti predstavništvo fakulteta u Centru u Nišu?
Predstavništvo već postoji, ali se o tome zbog drugih aktuelnih tema najmanje govorilo. Ostaje da se razmotri pitanje kandidature, odnosno imenovanje predstavnika našeg Univerziteta u Nišu, a pre svega koordinacija rada naše sa drugim visokoobrazovnim ustanovama u Srbiji, ali i sa Srpsko-ruskim humanitarnim centrom.
Malo je poznato da MČS obezbeđuje i sve strateške objekte u Rusiji. Da li će i kolege i studenti iz Srbije proći takvu obuku?
Tokom obuke naših inženjera, stručnjaka u oblasti protivpožarne bezbednosti, u programu su i pitanja osiguranja bezbednosti na strateškim objektima, postrojenjima naftnih kompleksa i čuvanja njihovih derivata. Naši svršeni studenti se upućuju u specijalne jedinice koje obezbeđuju te objekte. Tamo imaju dodatnu obuku. Naravno, ovde je reč o ključnom pitanju, ako pričamo o srpskim studentima i njihovom osnovnom obrazovanju. Inženjeri protivpožarne bezbednosti, u oblasti vanrednih situacija, moraju da znaju sve i o tehnogenoj bezbednosti, o tome ih učimo na akademskim osnovnim i master studijama.
Humanitarni centar u Nišu, ali i naša država, suočava se sa velikim pritiskom Zapada, koji tvrdi da će Centar prerasti u vojnu bazu. Koliko ste upoznati sa tim pritiscima, šta mislite o tome?
U humanitarnim operacijama, bez obzira na to da li ima političkih nesuglasica, po pravilu, sva pitanja se usaglašavaju, a pozicija MČS Rusije je uvek bila, jeste i biće van politike, spasavanje života i zdravlje ljudi je najvažnije. Upravo zbog toga, izvršavajući te zadatke, mi dobijamo podršku sa svih strana. Na primer, veoma aktivno sarađujemo sa finskim spasiocima i vatrogascima, jer nam je Finska pogranična zemlja. Svi rukovodioci, njih šestorica, poslednji put bili su u ovom istom kabinetu. Pričali smo upravo o tome da su naša pitanja van politike. Oni podržavaju taj stav — mi spasavamo ljude. Kada je reč o pritiscima, mi kao niko znamo i osećamo šta je to pritisak, zato što je pritisak na Rusku Federaciju aktivno prisutan već tri godine. Pritisak političara, ali i proameričkih masovnih medija. Ali to nam ne smeta u izvršavanju zadataka. Mi svoj rezultat pokazujemo brojem spasenih života i spasene imovine. U svakom slučaju, to narod pozitivno ocenjuje. Već sam pomenuo da smo 2014. bili u Srbiji, države NATO-a bile srećne i zadovoljne što nas vide tamo, ali bez obzira na to, mi se nismo krili, bili smo na prednjem frontu, pokazali šta i kako umemo. Mislim da smo tu zaslužili i poštovanje predstavnika NATO-a, naroda i rukovodstva Srbije. Kakav god pritisak bio, moramo da ispunjavamo naš dug i ispunjavamo naše obaveze.
Mi smo se na Vašem univerzitetu osećali kao kod kuće, svi znaju ko smo i srdačno nas pozdravljaju. Sećate li se posebnog odnosa Srba prema Vašim ljudima?
Naravno, veoma jako smo to osećali, i to na svakom koraku. U Obrenovcu se prevrnuo hidrocikl, dva spasioca su izvukla čoveka koji samo što nije poginuo, jer ga je hidrocikl podvukao pod most. Voda je bila u nivou samog mosta, ali uspeli su da ga izvuku, naš spasilac je zaronio pod most. Nekoliko dana nakon toga, taj čovek i njegova porodica došli su za nama u Šabac i doneli, poklonili nam ikonu u znak zahvalnosti. Na svakom koraku se to zaista osećalo u Srbiji. Bilo je još interesantnih primera, recimo jedna majka koja je držala dete na drugom spratu okružena vodom vikala je: „Da li ste Amerikanci, da li ste Amerikanci?!“. Mi smo rekli: „Ne, ne, mi smo Rusi“, a ona je rekla: „E, onda u redu“, i odmah nam pružila dete. To je nemoguće zaboraviti.
Vi ste koliko znamo strastveni lovac. Da li ćete ponovo doći u Srbiju, makar u lov?
Ako se otvori mogućnost, svakako ću doći. Ali nisam planirao da idem u lov, želim da vidim ljude sa kojima smo radili. U Šapcu sam upoznao generala Dikovića, načelnika Generalštaba, s njim smo dobro sarađivali. Želim da kažem da je to bilo izuzetno efikasno rukovođenje, on je pravi general. Prenesite mu veliki pozdrav od mene. Što se tiče medija, nisu svi isti. Kada smo bili 2014. u Srbiji u početku nas nisu intervjuisali, morali smo sami da se probijemo, da mi njih kontaktiramo, različitim redakcijama dajemo informacije sa terena, u datom trenutku to je bilo izuzetno važno. Zatim su se zainteresovali i počeli da nas traže da bi od nas dobili pravu informaciju. Verujem da sada prave informacije mogu da dobiju u Srpsko-ruskom humanitarnom centru.
Kurir.rs/Sputnjik/Senka Miloš