U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca spas je pronašao visoki vitki Rus ledenog pogleda.
Koračao je samouvereno i u svima budio strahopoštovanje, uprkos tome što je za njim išao glas o porazu. Zbog tradicionalne kozačke crne uniforme sa gasirima - rezervnim patronama za pušku - dobio je zloslutni nadimak "Crni baron".
Stara dvorska porodica pribaltičkih barona, Vrangel, korene vodi još iz 13. veka. U njoj se 1878. godine rodio Petar Nikolajevič.
O tome koliko je slavna porodica u kojoj je rođen ovaj vojskovođa dovoljno govore podaci da se ime njegovog pretka nalazi na spisku ranjenih ruskih oficira u hramu Hrista Spasitelja u Moskvi iz doba Otadžbinskog rata (1812. godine), kao i da su mu dalji rođaci bili slavni general Aleksandar Vrangel i Ferdinand Vrangel po kojem je ime dobilo Vrangelovo ostrvo u Severnom Ledenom okeanu.
Petar Nikolajević Vrangel bio je i bliski rođak velikog pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina.
Moto ove porodice bio je "Frangas, non flectes" - "Slomi se, ali se nemoj saginjati", što i te kako govori o neustrašivosti celog njihovog roda, ali i o vaspitanju koje je imao baron Petar Nikolajević Vrangel.
"Postoje samo dva muška posla!"
Sa 18 godina završio je tehničku školu u Rostovu, a 1901. godine je diplomirao na Rudarskom institutu u Sankt Peterburgu i postao inženjer. Iste godine stupa u elitni Gardijski konjički puk, da bi nedugo potom završio i Nikolajevsku konjičku školu i postao rezervni oficir.
Nakon toga napušta vojsku i odlazi u Irkutsk na službu gde je obavljao posebne poslove za guvernera.
Na početku Rusko-japanskog rata 1904. godine, dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Pošto se isticao u borbama, pokazavši izuzetne strateške i vojne sposobnosti, dobija ordenje Svete Ane i Svetog Stanislava, kao i čin poručnika.
Nakon rata učestvuje u kaznenoj ekspediciji u baltičkom regionu, a 1907. godine se vraća u Gardijski konjički puk. Osetivši da je vojska njegov poziv, Vrangel završava i Vojnu akademiju kao sedmi u klasi i do kraja života ne skida epolete.
"Postoje samo dva prava muška posla: lov i ratovanje", govorio je baron Vrangel.
Petar Nikolajevič Vrangel oženio je ćerku člana Visokog suda Olgu Mihajlovnu Ivanenko 1907. godine. Teško se navikavao na porodični život, naviknut na zabave u Gardijskom krugu.
Međutim, Olga je bila strpljiva i taktična pa je uspela da primiri supruga. Glavnu ulogu u tome imala je i brza trudnoća i rađanje prve ćerke Elene. Petar Nikolajević Vrangel imao je četvoro dece - Elenu, Petra, Nataliju i Alekseja.
Prvom Rusu sa najvišim vojnim odlikovanjem život je spasla supruga?
Na samom početku Prvog svetskog rata, mladi Vrangel unapređen je u čin konjičkog kapetana i dobija komandu nad konjičkim eskadronom. Za to vreme njegova supruga Olga radila je kao dobrovoljac u vojnoj bolnici, a nekoliko godina kasnije u Jekaterinodaru vodila je bolnicu u kojoj su se lečili dobrovoljci.
U oktobru 1914. godine Vrangel postaje jedan od prvih ruskih oficira sa ordenom Svetog Đorđa IV stepena - najvišim ruskim vojnim odlikovanjem. Postaje pukovnik i dobija prekomandu na Jugoistočni front. Kao general-major 1917. godine dobija odlikovanje Krsta Svetog Đorđa za odbranu linije na reci Zbruč.
Nakon izlaska Rusije iz Prvog svetskog rata, general Vrangel napušta vojsku i odlazi u Jaltu na Krimu. Tamo je živeo u dači dok ga boljševici nisu uhapsili krajem 1917. godine. Legenda kaže da mu je tom prilikom život spasila supruga Olga. Rekla je da želi da pogine sa svojim mužem i boljševici su se sažalili i ostavili barona u životu.
Vrangel je uspeo da pobegne u Kijev gde se na kratko priključio armiji novostvorene države Ukrajine. Shvativši da Ukrajina postoji samo zahvaljujući ogromnoj pomoći Nemačke, Vrangel je napušta i priključuje se antiboljševičkoj Dobrovoljačkoj armiji.
Nije mu dugo trebalo da se "vrati u sedlo", pa je uskoro dobio svoj korpus i čin general-potpukovnika. Agresivni komandant, vešt vođa i pravedni administrator nije tolerisao bezakonje ili pljačkaše u svojim odredima pa ga je narod zavoleo.
Put u nepoznato ili suočavanje sa besom Crvene armije
General Vrangel ušao je u sukob sa komandantom Južne Rusije, generalom Antonom Denjikinom. Brojna neslaganja dovela su do toga da Vrangelu bude oduzeta komanda, pa on 1920. godine odlazi u izgnanstvo u Istanbul.
Nešto više od mesec dana kasnije Denjikin napušta mesto glavnokomandujućeg i Vrangel se vraća da preuzme dužnost vrhovnog komandanta snaga Belih na Krimu.
Ipak, ma koliko da se trudio da sprovodi reforme, pokret Belih gubio je podršku - kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Shvativši da nema kud, organizovao je masovnu evakuaciju sa obala Crnog mora. Svima je dao mogućnost da biraju - da se evakuišu sa njim i odu u nepoznato ili da ostanu u Rusiji i suoče se sa besom Crvene armije.
General Vrangel napustio je Rusiju 14. novembra 1920. godine, brodom "General Kornilov", poslednjim koji je isplovio sa Krima. Živeo je neko vreme na svojoj jahti "Lukul" u Istanbulu sve dok nije potopljena. Na nju je naleteo i potopio je italijanski parobrod. U to vreme, Vrangel je bio na kopnu, a ovaj incident smatra se neuspelim pokušajem atentata na Belog komandira.
VRANGEL - Plemeniti ratnik i borac za izgubljenu stvar
Posle ovoga, preko Tunisa, Vrangel sa svojim štabom stiže u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca uz posebne simpatije kralja Aleksandra Karađorđevića koji je studirao u Petrogradu.
Po uspomenama iz mladosti bio je veoma prijemčiv za celu tu priču viteštva, plemenitih ratnika, boraca za izgubljenu stvar, kakav je bio Vrangel - kaže član Krunskog veća Dragomir Acović u dokumentarnom filmu "Jego blagorodije baron Vrangel".
Baron postaje vođa svih ruskih izbeglica, kao najugledniji od svih Belih emigranata. Štab generala Vrangela nalazio se u Sremskim Karlovcima, gde se nalazio i Sveti Sinod Ruske pravoslavne zagranične crkve. Supruga slavnog barona Olga posvetila se brizi o izbeglicama.
Olga Mihajlovna će pomoći, napisati, reći, učiniti... Niko ne može sa tako iskrenim zanimanjem da priča sa jednostavnim kozakom, vojnikom, hendikepiranim službenikom i neutešnim majkama i udovicama kako to može ona - zapisao je Sergej Paleolog, ruski izaslanik u Srbiji.
Misteriozna smrt: Da li je sovjetska osvetnička ruka došla do Belgije?
Godine 1927. Vrangel se seli u Brisel gde radi kao rudarski inženjer i piše memoare koji su objavljeni naredne godine u Berlinu. Posle kratkog i iznenadnog bolovanja od tuberkuloze, general-potpukovnik baron Vrangel je preminuo 25. aprila 1928. godine u Briselu.
Porodica slavnog Crnog barona izrazila je uverenje da je Vrangel otrovan i da je to učinio brat njegovog sluge za koga se sumnjalo da je sovjetski agent. General Vrangel najpre je sahranjen u Briselu, ali je u skladu sa svojim poslednjim željama njegov pepeo prenet je u Srbiju.
Oktobra 1929. godine sahranjen je u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu, koju su podigli pet godina ranije belogardejci po planovima arhitekte Valerija Staševskog.
Ispunjenje Vrangelove želje bilo je poslednje što su učinili ljudi iz Vrangelovog štaba pre nego što su u potpunosti nestali iz javnosti. Među njima je, pretpostavlja se, bio i general-major Nikolaj Antonovič Mitkijevič-Žoltok, čukundeda potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina.
Kurir.rs/Dnevno/A.L.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
SILA 5.epizoda SPECNAZ : Ovo su najelitnije ruske specijalne jedinice!