Fotografsko pamćenje je ništa prema sindromu koji ima samo 60 ljudi u svetu. Rebeka Šarok ima 27 godina i seća se čak i svog ružičastog ćebenceta koje je imala kad je bila stara samo nedelju dana, i prvog Božića sa 14 dana.
Ljudi se uglavnom ne sećaju ničega pre svoje četvrte godine života, ali u njenom slučaju nije reč o nostalgičnim fantazijama. Ova Australijanka iz Brizbejna nema sećanje kao većina ljudi. Ona ima retki sindrom poznat kao "hipertimezija" ili HSAM.
Njeno posebno neurološko stanje znači da je ona u stanju da se seti svakog događaja i svakog dana svog života. Ljudi s HSAM-om u svakom trenutku bez napora mogu fotografski detaljno da se sete bilo čega do detalja kao da posmatraju video-snimsk.
Dok je odrastala, mislila je da to mogu svi. Sve dok je jednog dana roditelji nisu pozvali da pogleda prilog na televiziji o ljudima s HSAM-om.
"Bio je 23. maj 2011.", seća se, naravno.
Dok su ti ljudi prolazili kroz svoja sećanja, reporteri su govorili: 'To je čudo, neverovatno!' Pitala sam roditelje zar to nije normalno?'"
Tada je kontaktirala akademike koje su spominjali u televizijskom prilogu, Šarok su ubrzo testirali i 2013. joj je dijagnostikovan HSAM. Za ovaj sindrom svet je saznao tek početkom 21. veka i do danas je poznato samo 60 slučajeva širom sveta. Zašto su neki ljudi rođeni s HSAM-om, još nije razjašnjeno.
Dok neki s HSAM-om opisuju svoje sećanje kao izrazito organizovano Šarok, koja je ima i autizam, opisuje svoj mozak kao "pretrpan" jer joj stalno dolaze sećanja zbog čega povremeno ima glavobolje i pati od nesanice. Kaže da oseća nemir i opterećenje, jer ima osećaj da je stalno u emocionalnoj vremenskoj mašini. Kako bi se oduprla tome naučila je da koristi lepa sećanja kako bi prekrila ona loša.
"Na početku svakog meseca pokupila bih sve najbolje trenutke iz prethodne godine za taj mesec."
Na sećanja, kaže, iz određenog trenutka nailazi u ravnoteži sa nečim na što naiđe u sadašnjem trenutku, a tako je i s ostalima koji imaju HSAM. Trenutno iskustvo ili ono što ih je zainteresovalo, povuče sećanje na nešto povezano što su preživeli.
HSAM omogućava da saznamo kako bebe i deca vide svet. Šarok opisuje šta je privlačilo njenu pažnju dok je bila beba, seća se kako je učila da hoda: "Bila bih u krevecu, samo bih okrenula glavu i gledala stvari oko sebe, kao hodalicu uz krevet. Ona mi je bila fascinantna. Ali, tek kad sam imala godinu i po palo mi je na pamet: 'Zašto ne bih ustala i istražila šta je to?'"
HSAM može da utiče i na san. Šarok objašnjava da kao odrasla retko ima noćne more jer može da promeni tok događaja u snu. Ali, to nije bio slučaj i kad je bila beba. Kad je počela da sanja u uzrastu od oko 18 meseci, nije mogla da razlikuje stvarnost od sna.
"Zato bih noću plakala za mamom, ali to ne bih mogla rečima da objasnim", priča ona. Moguće je i da ljudi s HSAM-om imaju veću sposobnost sanjanja realističnih snova.
Rebeka je sada uključena u dva istraživanja na Univerzitetu u Kvinslendu i u Kaliforniji, gde između ostalog postoji nada da bi ovakvi ljudi mogli da doprinesu terapijama obolelih od Alchajmerove bolesti. Jedne jedine stvari se ne seća; svog rođenja. Kaže da uprkos tome što zbog HSAM-a ima problema, ništa ne bi menjala.