Istorija se ponavlja Ovo što se dešava u Kataloniji neminovno se upoređuje s Kosovom. Tamo je sve počelo i ima tu neka suluda vojnostrateška ideja, a suštinski, jednom kad džemper počne da se para, on se opara do kraja
- To što je u Beogradu uradila Herta Miler je manipulacija, to su testovi za nešto što se sprema u budućnosti. Jer, kad dovedeš u jedan prostor 600 ljudi, a prethodno, da ne bilo iznenađenja, od njih tražiš ličnu kartu, na taj način stvoriš utisak kako Srbi prihvataju da je uranijum dobar za razvoj dečjih kostiju. Međutim, mi smo i sami sebi trovači. Naša deca jedu otrov u čokoladama, i u onom što se najbolje prodaje. Nije Herta Miler jedini otrov koji je ovde ubačen. Ona je zanimljiva po tome što će u budućnosti možda i neki teži otrov biti ubačen, a odgovor će biti - evo prestonica se slaže.
Ovako za „Kurir“ komentarišući reči nemačke noblovke Herte Miler, govori Emir Kusturica, na dan kada je otvorio novi bioskop u Foči čiju je obnovu finansirao, i dan pred polazak na veliku južno-američku turneju sa svojim „The no smoking orchestra“.
Komentarišući aktuelna dešavanja u Kataloniji, ali u Republici Srpskoj oko pronalaženja originala Dejtonskog sporazuma Kusturica kaže:
- Evropa je u očajnom stanju. Postala je poprište koje finansijski maganti i multinacionalne kompanije pretvaraju u ono što se naziva multikulturalizam, ali, u suštini to je gubljenje identiteta nacionalnih država, jedne po jedne. Svedoci smo toga da to radi Džordž Soroš. Ono što je možda zanimljivije u tom rapsoredu časova je razvaljivanje Evrope u njenom srcu. Ja znam da u Francuskoj postoje kvartovi u koje ne smeju da zađu Francuzi. Ko god da je dizajnirao ISIS, tu džihadističku borbu za slobodu, on je računao na slabost zapadne civilizacije, a oni koji su stvorili frontove u Siriji i Iraku, oni su računali zapravo da je moguće na taj način rastakati Evropu. Svuda u svetu postoji ažuriranje podataka i nešto što se podarzumeva a to je da se važni papiri čuvaju u trezorima a ovde je ispalo da je šofer ministra inostranih posova smandrljao taj papir neverujući svojoj državi. Pronalaženje tog papira je dobar podatak o tome šta je u stvari u Dejtonu dogovoreno.
Sad kad se dešava Katalonija, mnogi kažu da to nema veze sa Kosovom?
- Ovakva Evropa, sa Katalonijom, to je neminovno Evropa koja mora da se upoređuuje sa onim što se dešavalo sa starom Jugoslavijom. Samo dobro plaćeni tipovi iz kvaziintelektualnih beogradskih krugova mogu da govore o tome da Katalonija nema veze sa Kosovom. To je kao kad bi rekli da mali prst nema veze sa mozgom. Sve je počelo sa Kosovom, i ima tu neka suluda vojnostrateška ideja. Kosovo je vojni projekat, ma koliko od naših liberala do nekih na zapadu govorili kao to nema veze. Utoliko nema veze zato što Kosovo postaje NATO baza i to je deo vojne strategije, a suštinski, jednom kad džemper počne da se para on se para do kraja.
Utoliko je budućnost Evope naročito posle Bregzita neizvesna, a mislim da je Bregzit u suštini jedna politička akcija u kojoj se ne dozvoljava Nemcima da ponove prošlost. Na kraju krajeva sve se svodi na priču da li je neko sa Nemcima ili nije.
Taj novi „multikultulturalizam“ o kome govorite vidimo i na našim prostorima.
- Gde je najveći problem u BiH? Nisu njen problem islamski ekstremisti, njen problem su pre početka rata bile od strane Soroša kupljene „mrtve duše“, to su duše koji i danas u stvari fingiraju taj multikulturni recept a u stvari pristaju na prohodnost koju mulitnacionalne kompanije traže od tih malih zemalja. Uostalom, tako je srušena i ta velika Jugoslavija i prva i druga. Svaki put kad se uslovi menjaju, i kako bi rekao književnik, kada bolest zahvati Zapadnu Evropu, oni odmah nama pripisuju repcept kako bi mogli da ozdravimo. Utoliko je meni značajnije to što je bilo ranije nego ovo što je sad.
Relativizacija Drigog svetskog rata i njegovih žrtava, relativizacija između nacista i antifašista je na delu i obično biva da se oni koji su bili borci protiv fašizma danas nazivaju fašistima, a oni koji su se švercovali kroz istoriju, koji su u oba svetska rata bili na njihovoj strani oni su navodno neka nova vrsta levice. Ta nova vrsta levice se generiše iz dalekih centara vašingtonskih koji ustvari potpomaže Soroševa fondacija. Ona zapravo po svetu sprovodi revolucije kao što je nemačka obaveštajna služba provela Oktobarsku revolluciju u Rusiji.
Američka vojska se nalazi u 55 zemalja sveta i to ja 15 više nego što je imao stari Rim.
Deo Srbije je kad su stigli ruski „migovi“ rekao – „šta će nam“. Kako ste vi primili tu vest?
- Ono što meni biva i jeste najznačajnije jeste tradicija porodice u kojoj sam ja potekao i način na koji sam rastao, a to je da može i Istok i Zapad. I po tome je naša zemlja bila specifična, sudbinski predoređena da bude ni Istok ni Zapad i mi imamo taj svetosavski zavet koji moramo da očuvamo. Zato je pitanje naoružavanja, pitanje nesvrstavanja u ovu ili onu grupu. Ni Istok ni Zapad, ali, i Istok i Zapad. I to je jednostavna formula. I utoliko mislim da ti Migovi, i ono što ćemo dobiti od Erbasa, nove helikoptere, to je nešto što potpuno odgovara statusu koji ja podržavam – dakle, da volimo i Gagarina i Armstronga, da volimo i Grifita i Ajzenštajna, da gledam i filmove Toma Pola Andersona i Zaganjceva.
A onda dođe Hojt Ji i kaže ne može i jedno i drugo. Morate odabrati stolicu.
- Taj Hojt Ji izgleda kao neki dečak koga su izgubili na putu do menze, pa pokušava da nađe roditelje. Ne znam uopšte ko je on, valjda zamenik pomoćnika sekretara. Verovatno je on neko, pokazalo se u Makedoniji, vrlo uspešan. Ali ja imam ozbiljne informacije da je on i u Srbiji i u RS, naleteo na tvrd kamen i da taj kamen nije baš lako izbušiti i staviti u njega dinamit.
Problem sa Hojt Jiem je u tom da li on zna šta čini po svetu. On dolazi i u stvari kao pomoćna prethodnica nečega što je ranije CIA radila u Latinskoj Americi sama.
Istorija je, međutim pokazala da kod nas to sa dinamitom ide sasvim lagano.
- U srimašnim društvima kao što je naše vrlo je lako menjati režim. Ali, ja se sećam, dubokih filozofskih misli koje govore da „život i nauka počnju kad prestane revolucija“. Oni su svoje revolucije završiili nacionalnim zanosima u 19. veku, a onda su počeli da izvoze revolucije kome mogu. Mi smo u Beogradu imali jednu revoluciju koja je propala, koja se pokazala potpuno nepotrebnom, ali, ja mislim da kad bi neko naljutio naše ljude da bi ponovo mogao da ih povede u novu nesreću. Dakle, Srbin ne sme da ide u bilo kakvu revoluciju, i ne sme više ništa da ruši svoje, i mora da prati ideju velikih zapadnih filozofa koji su tvrdili i dokazali „da život i nauka nastaju u miru a ne u revolucijama“. Stalno revolucionisanje je upadanje u nešto na šta vas teraju te nevladine organizacije i nešto od čega bi trebalo bežati kao od crnog đavola.
U Beogradu izbor za nove članove SANU, uz Makvejeva, Žilnika, pominje se i vaše ima kao kandiata. Kakav je vaš odnos prema SANU, čuje li se glas akademika dovoljno?
- To je jedna od institucija koje su u poslenjih 40 godina upravo ovi o kojima govorim uspešno demontirali. SANU šta god bila u međuvremenu, je mesto čiji je član bio Nikola Tesla, Pupin. Nisu to male stvari. U svakom slučaju godi, pa šta god bilo. Međutim, sve je to vrlo neizvesno, objave da će to biti, ali, da li ćete proći to bog zna. Ja sam član Američke akademije nauka i umetnosti a na Srpske i to već 15 godina, a to možda najmanje govori o tome do koje mere SANU, koja zapravo prati ideju Francuske akademije, drži do svog konzervativizma. Svaki ishod kad sam ja u pitanju je moguć. Ako odluče da me prime biću srećan, a ako odluče da me ne prime to ću doživeti kao nešto najnormalnije i neću se ljutiti.
Hoćete li se ikada vratiti u Sarajevo?
Nikad. Neću zbog toga što postoje nepremostive ideološke razlike koje orijentalnom veštinom oni uspevaju da prevedu na jezik moje sklonosti ka nekakvoj „agresivnoj Srbiji“, zaboravljajući da su im i Turci i njihovi preci pisali ćirilicom do pre 50 godina. I, što tamo još postoji ta ista ideja da su tri naroda okrenuta na tri strane, da su im mržnje bliske a ljubavi daleko i utoliko ja mislim da ja sa svojim ideološkim uverenjima ne priapadam tamo. To je narod koji je takođe propatio taj rat, sad uopšte ne govorim zašto nije prihvaćena ruka koja je dolazila iz Srbije po kojoj bi taj rat bio izbegnut, to je nije moja stvar, to će biti stvar istorije, ali, ja mislim da ja ne pripadam nekom ko je od tog rata naprivo snažnu ideologiju i ko je zapravo objektivno patio bez vode, bez struje, bez ičega. Svi ovi koji su se vratili, zapravo su se ogrebali za jedan status a ja držim do sebe pa i do njih na neki način i utoliko se tamo nisam pojavljivao niti ću.
Kurir / ZORAN ŠAPONJIĆ
Kurir / Aleksandar Jovanović