Nakon što je Darko Gajić poželeo da pronađe svog ratnog druga Enisa Suljevića sa Kosova 1999.godine, javio se veliki broj Enisovih poznanika i prijatelja.
Danas ratni vojni invalid u penziji i heroj sa Košara živi u Prijepolju, Enis Suljević (39) srećno je oženjen suprugom Metkom i ima troje dece.
"Posle mesec dana služenja vojske u Raški ja sam dobio prekomandu u Kosovsku Mitrovicu. Nisam tada znao šta me sve čeka. Imao sam 21 godinu. Bio sam mlad i pun snage", započinje priču Enis Suljević.
Trenutak kada je izgubio najboljeg druga
Iz Mitrovice su ga prebacili u Bajgoru, a zatim u karaulu na Košarama.
"Tog 11. maja kada sam izgubio nogu, dobili smo zadatak da iznesemo po 30 kilograma mina od položaja do baze. Sa mnom je bio moj, tada najbolji drug, Bojan iz Vladičinog Hana, koji je imao svega 19 godina. Sećam se kao sada da sam se obratio Bojanu rečima "Boki, ja ne mogu više, nemam snage, idemo do izvora da popijemo vode". Nekoliko koraka kasnije pala je prva bomba. Osetio sam samo hladan vazduh čija me je jačina oborila na zemlju", govori sada ovaj ratni invalid.
Nije mogao ni da nasluti šta će se u sledećem trenutku desiti njemu, niti njegovom prijatelju Bojanu. Kog više nikad nije video. Živog.
"Kada sam video da pada druga bomba, pokušao sam da pobegnem i shvatio da od butine na dole nemam nogu. Šikljala je krv na sve strane, mnogo sam se uplašio. I sećam se kroz maglu glasa, koji se čuo iza mene. Bio je to Bojan, koji je govorio "Spasavaj me, Suljo!"", priča Enis drhtavim glasom.
Tada su ga četvorica ponela u šatorskom krilu, od kojih je jedan bio i Darko. I on se seća da nije hteo da legne tada, bio je u polusedećem položaju i držao ostatak noge.
"Odveli su me do "pinca", odakle su me dalje prevezli do bolnice u Đakovici. Sećam se da se doktor umivao, kada sam mu zatražio čašu vode. On je samo ćutao. Pitao sam ga da li je Bojan živ. I dalje je ćutao. Isekli su mi uniformu u kojoj sam bio i skinuli me do gole kože. Medicinske sestre su me držale za glavu, a ja sam sve gledao do dela kada su sekli kost, tada sam se izgubio...", kaže Enis i dodaje da je imao još dve povrede, koje nije ni osetio. Još ima geler u glavi.
Časno se borio za Srbiju
- Imao sam povrede butine i glave. Rana na glavi je bila dva milimetra od mozga. Sve vreme za krv koja se slivala niz moje lice, mislio sam da je znoj. Samo me je Bog sačuvao.
Sutradan se probudio i tek tada je bio svestan svega. Prva misao koja mu je pala na pamet bila je kako da kaže porodici da je izgubio nogu. To se desilo kasnije kada su ranjenike iz Đakovice prevozili u Niš.
"Tražio sam vozaču telefon da se javim porodici. Rekao sam im da sam ranjen i da dođu na VMA. Ni u jednom trenutku bez obzira na sve, nisam se žalio što sam sve to doživeo, drago mi je da sam se časno borio sa prijateljima, za svoju zemlju ", poručio je heroj sa Košara i naglasio da je tokom celog života dobijao podršku od supruge, dece i najuže porodice.
"Deca su nam izrasla u dobre ljude i ja sam sada srećan čovek. Dugujem i zahvalnost svim prijateljima iz karaule Košare, hvala Darku što me potražio i svim prijateljima, koji su me kontaktirali", dodaje Suljević.
(Kurir.rs/Blic/Marija Antonijević/Foto: Facebook/Printscreen)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KOŠARE- srpski vojnici krvlju crtali mape !