Anastasija Gavrilović ima 21 godinu i student je druge godine Fakulteta za bezbednost. Ima sestru, mamu i tatu, ima prijatelje, planove i želje, ali ima još od čega zavisi hoće li moći da nastavi da živi kao ranije – ima leukemiju.
Do pre godinu dana ima je normalan život i velike snove, kojima je bila na putu da ostvari. Zaljubljena je u orijentalni ples i u tome je više nego uspešna, a koliko je zaljubljena u muziku govori i podatak da je završila muzičku školu – klavirski odsek.
Sve velike nade, nažalost, jednog dana je prekinula strašna dijagnoza: akutna leukemija.
U svojoj ispovesti Anastasija govori o svemu što je prošla za tako kratko vreme, od stašnog saznanja, suočavanja sa surovom istinom, pa sve do borbe koja još uvek traje.
"Za bolest sam saznala nakon bezbroj poseta lekarima, jer sam imala uvećane limfne žlezde i konstntan umor. Nažalost, niko od lekara me nije shvatao ozbiljno dok bolest nije poodmakla, govorili su da razmišljam pozitivno, da mi se ništa neće dogoditi… Čak su u Urgentnom centru i odbili da me prime kada mi je bilo veoma loše. Kada je broj uvećanih limfnih žlezda postao zabrinjavajući, otišla sam na hematološki pregled. Ubrzo je urađena i biopsija koštane srži i uspostavljena dijagnoza – akutna leukemija", govori Anastasija iz bolničkog kreveta u Istanbulu, u bolnici Adžibadem, gde se trenutno nalazi.
Na svakoj slici nasmejana, uvek ljubazna i pažljiva, sem toga što joj fali divna duga kosa, ništa ne ukazuje na to da je bolesna. Ipak, Anastasija otkriva koliko je teško, uopšte, čuti tako strašnu vest.
"Kada vam saopšte vest koja ima toliku težinu, ne verujem da u trenutku sve to dopre do vas. Jednostavno sam to prihvatila kao informaciju i problem koji ima svoje rešenje, i krenula dalje, započevši lečenje. Bila bih i mnogo spremnija da su mi iskreno saopštili koliko je teško, i ne mislim samo na bolest, već i na uslove u kojima se hematološki pacijenti leče, a koji predstavljaju jedan od presudnih faktora za uspešno lečenje. Ovako smo svi samo bačeni u iluziju, lažnu sliku o mogućnostima za lečenje koje ne postoji, i zbog kojih mnogi, na žalost, izgube bitku", govori Anastasija.
Srećom, naša sagovornica ima porodicu koja joj pruža bezuslovnu podršku i ljubav, i to je ono što je drži i ne dozvoljava da posustane.
"Porodica je krug u kome život počinje, a ljubav nikada ne prestaje. Porodica, pored neizmerne ljubavi, znači i neizmernu podršku, i veru da ćemo zajedničkim snagama iz svega izaći kao pobednici. Svako od nas imao je individualno teške trenutke u ovoj situaciji, ali smo čvrsto stajali jedni uz druge, i svaki takav trenutak trajao je veoma kratko, jer znamo da pored sebe imamo ruku podrške, koja će svojom toplinom i snagom pomoći da ponovo dignemo koplja i dobijemo ovu bitku."
Njene reči gađaju pravo u srce. Iskrene, teške i reči pune bola nikog neće ostaviti ravnodušnim, jer ono što je proživela natera vas da dobro razmislite i počenete da cenite život, jer toliko njih više nije u prilici da to uradi.
Anastasija, i pored sve teskobe sa kojom je suočena, ne zaboravlja sve one koji su bili tu za nju i pomagali joj, a koji su, nažalost, izgubili najvažniju bitku.
"Sve fizičke tegobe koje su bile posledica teških i jakih hemoterapija, sve te mučnine, groznice, sveprožimajući bolovi, osećaji koji vas teraju da pobegnete iz sopstvene kože, sva nemoć zbog koje više niste snažno ljudsko biće koje se trudite da budete celog života, ništa su u poređenju sa bolom na duši kada vidite kako osobe pored vas, koje se kao i vi iz dana u dan bore kao pravi heroji, umiru zbog loših uslova, nečije nemarnosti, neznanja…"
"Ko bi rekao da uz Hipokratovu zakletvu idu i hipokrizija i sujeta? Ko bi rekao da će vam onde gde treba da se osećate sigurno okretati leđa… Žao mi je što nepotizam nije bio dovoljan da nekoga učini uspešnim na poziciji za koju nikada i nije bio kvalifikovan. Žao mi je što zbog toga više nema onih koji su bili borci, onih koji su i pored svojih bitki pomagali i moju, koji su mi u trenucima fizičke slabosti presvlačili posteljinu i pidžamu mokru od znoja, iako to nije bio njihov posao. Žao mi je njihovih porodica, koje danas pate i tuguju za svojim sinom, bratom, majkom, bakom i voljenom ženom. A i dalje imaju nadljudske snage da budu uz mene. Žao mi je što je borba sa sistemom i borba sa vetrenjačama. Dok broj slomljenih srca, uplakanih očiju i neizlečenih leukemija raste svakodnevno. A dokle? Gde je granica? Kada će doći trenutak u kome će ljudski život našem lekaru i sistemu ponovo značiti nešto? Kada", pita se Anastasija.
Ova divna devojka se trenutno nalazi u Istanbulu i priprema se za transplantaciju koštane srži.
"Još uvek mi je potrebna finansijska pomoć, nedostaje još 50.000 € koje treba isplatiti bolnici u što kraćem roku. Hvala svima koji imaju veliko srce i u njemu mesta za moju priču", poručuje Anastasija.
Ne dozvolimo da se još jedan mladi život ugasi, jer ona stara izreka sada je više nego istinita "Nečije malo, nekom je sve". Taksi zamenite šetnjom, jedan izlazak zamenite kućnom sedeljkom, ta majica koja ti se dopala možda i nije toliko važna… kada se toga odreknete i taj novac date za nečije zdravlje, onda sve ima smisla… Sve ovo može da sačeka, Anastasijin život ne može.
Upiši 396 i pošalji SMS na 3030 Cena poruke je 200 dinara (PDV se ne naplaćuje)
(Kurir.rs/srbijadanas)