Mešoviti brakovi između pripadnika različitih naroda i narodnosti bili su nešto čime se ponosila nekadašnja jugoslavenska socijalistička država. Međutim, devedesetih godina prošlog veka, u predvečerje rata u Vukovaru, da ste u braku sa Srbinom ili Hrvatom bilo je nešto što je trebalo skrivati.
Ana Lukić (r. Maljevac), po nacionalnosti Hrvatica, bila je udata za Bogdana Lukića, Srbina. Zajedno su imali četiri sina i živeli u kući koju su teškom mukom gradili. Ni jedno ni drugo nisu mogli ni da sanjaju kakvo zlo će ih te 1991. godine snaći.
Iako je stanje u Vukovaru i njegovoj okolini u leto 1991. godine postajalo sve napetije i neizvesnije njen suprug Bogdan Lukić još uvek nije osećao potrebu da se sa porodicom skloni na sigurno. U tom uverenju bio je sve dok mu jedan komšija Hrvat nije rekao da bi bilo najbolje da ode. Sa svoja četiri sina Bogdan beži u Suboticu.
"Negde u julu 1991. kada se već ozbiljno zagužvalo, jedan prijatelj Hrvat iz mog komšiluka došao je da mi kaže da je bolje da odem", započeo je svoju priču Bogdan Lukić. "Rekao je da će dolaziti da vrše pretres kuća zbog oružja. Iako ja nisam imao oružje znao sam po pričama još iz onoga rata da kada nekoga hoće da se reše i okarakterišu ga kao neprijatelja, da mu onda podmetnu svašta. Te večeri sam sa sinovima prespavao po kućama u Vukovaru i sutradan smo otišli za Bosnu i kasnije preko Bijeljine za Suboticu, jer sam tamo imao sestru. To je bilo negde oko 10. jula 1991.
Komšija koji me je upozorio na opasnost bio je vrlo korektan iako se mi nešto i nismo družili. Pošto su kod njega u kući pravljeni nekakvi dogovori osetio je potrebu da mi to kaže i da me upozori da se sklonim. Nije on to rekao samo meni nego i drugima koje je poznavao. Kada sam to preneo Vladi Skeledžiji on je rekao da neće da ide jer nikom ništa nije kriv.
Skeledžija i još trojica su nakon toga nestali i nađeni su u Dunavu kod Novog Sada. Nikada se nije saznalo ko ih je pokupio i pobio".
Do nje su najčešće dopirale osude zbog odlaska supruga i sinova u Srbiju. Nije to mogla da podnese pa je prestala da odlazi na posao. Poslednji put je sa Bogdanom razgovarala telefonom početkom septembra 1991. godine.
Rekla mu je da ne dolazi jer će i ona kada bude primetila da je kritično otići iz Vukovara. Međutim, izlazak iz Vukovara je u to vreme već bio nemoguć.
"Jednog dana su u kuću banuli nekakvi dobrovoljci iz Đakova. Odnosili su iz kuće stvari koje su im se sviđale. Ana je bila u podrumu. Nije smela da im se javi. Jedan od njih je kasnije ponovo došao i zatekao je u kući. Silovao ju je. Te noći Ana je pobegla u sklonište Borovo komerca. Devet dana niko je nije dirao. Bilo je to sredinom novembra. JNA je stezala obruč oko grada ali Ana ih nije dočekala živa."
"Martin Sabljić je bio naš komšija, znali smo se dobro. Bio mi je trener, a moja dva sina su igrala za NK Radnički. Nakon rata u Vukovaru je uhapšen i u Beoradu mu je suđeno 1992. godine. Na suđenju je rekao da me ne poznaje, da me se ne seća, ni mene ni mojih sinova. Kod pokojne supruge među ostalim dokumentima, pronašao je i naše vojne knjižice i odmah je naredio da je streljaju. On je dakle bio naredbodavac. Moja supruga je zajedno sa još nekoliko ljudi streljana na železničkoj stanici u Borovu naselju".
Kurir.rs/ Veritas.com
Foto: Profimedia i veritas.com
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Slobodanka Mladić, žrtva rata