ENVER PETROVCI: Za kosovsku vladu ja sam srpski špijun!
U sećanjima rođenih šezdeset i neke Enver Petrovci (63) najpoznatiji je po ulogama Mitketa u „Koštani“ i Istrefa u predstavi „Kosančićev venac“.
Najvoljeniji živi albanski glumac u bivšoj SFRJ nosio je repertoar Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta, a danas živi pomalo zaboravljen u svojoj rodnoj Prištini i povremeno u Tirani.
Enver s ponosom kaže da je odrastao u kući koja se graniči s dvorištem pravoslavne crkve Sveti Nikola. Zbog toga ga vrlo često tamošnji mediji nazivaju srpskim špijunom, a povod da napravimo intervju nedelje za Kurir bila je uloga u hit seriji „Senke nad Balkanom“.
Kakav utisak je na vas ostavio Dragan Bjelogrlić?
- Slučajno sam na Fejsbuku video trejler za seriju „Senke nad Balkanom“ i poželeo da u njoj igram. Nisam mogao da verujem da to može da snimi neko na Balkanu. Spot je delovao veoma skupo, kao da su u seriju uloženi milioni na kostime, stare automobile... Javio sam se Bjelogrliću i napisao da je ovo Holivud. Usledio je ubrzo i njegov poziv. Poželeo je da igram nešto kod njega, a mene je začudilo što snima TV seriju, a ne film. Prihvatio sam ulogu sa zadovoljstvom i nisam pitao za honorar. Prvi put sam to izgovorio kao pečeni umetnik.
Snimali ste svoje scene u Makedoniji.
- Bio sam kratko u Bitolju. Živim u sredini gde je sve stalo, a energija koju nosi Bjelogrlić je fenomenalna. On je jedan od mlađih glumaca koji me je prevazišao. Upoznao sam ga kao studenta i tokom snimanja „Boljeg života“.
Imate li želju da se vratite u Beograd, gde ste napravili ime i blistavu karijeru?
- Žao mi je što ću da umrem a neću još jednom odigrati „Koštanu“. Pisac Bora Stanković je to pisao za mene, znam sigurno. Čuo sam da rade pozorišnu predstavu „Koštana“ sa Slovencima, ali bez mene. Spreman sam da igram bilo šta u tom komadu. Ne pitam za uslove i honorar. Da se vratim na vaše pitanje, kad je bila proslava pola veka Ateljea 212, Boris Tadić me je pozvao i rekao: „Koji ćeš ti ku*ac dole, publika te voli i ovde je tvoje mesto“. Pozvao je direktora Narodnog pozorišta, čijeg se imena ne sećam, da mi ispuni sve želje. Upravnik mi je zakazao sastanak za 10 sati narednog dana na koji nisam otišao, a da jesam, znam da bih ostao u Beogradu.
Na početku karijere odabrali ste Atelje 212, a ne JDP. Zašto?
- Uslovi su tamo bili sjajni, kao i međuljudski odnosi. Biti u bifeu u onakvom društvu. Upoznao sam najpametnije ljude u Beogradu i išao sam da im kupim cigarete da bi me primili u svoje društvo. Naravno da su me primili.
Gaga Nikolić vas je slao po cigarete?
- Bio sam ponosan što je mene izabrao da mu idem po cigarete. Bilo je i u Ateljeu 212 sranja i pičkaranja, ali ne mržnje.
Imali ste ponudu iz Holivuda. Da li se danas kajete zbog svoje odluke da ostanete u Jugoslaviji?
- Sad mi je žao što sam ostao. Ne vidim više perspektivu. Rat je sve uništio. Završava mi se život, a ja već 20 godina ništa ozbiljno nisam radio. Bjelina serija je kao neki san. Moj trud da naučim srpski jezik mi je nepotreban. Niko me ništa ne pita na tom jeziku. Bolje da sam učio engleski. Nisam više nikom potreban.
Ima li posla za glumce na Kosovu?
- Tek sad učim albanski. Nemam tu sigurnost kao dok govorim srpski na sceni. Ne bih smeo da improvizujem na albanskom.
Kako da ponovo sagradimo te porušene mostove?
- Možemo da se mrzimo stolećima, ali kad-tad moramo da shvatimo da jedni pored drugih moramo da prođemo. Primer treba da nam budu naši sportisti i umetnici. Ne moramo da čekamo političare.
Političari su nas zavadili?
- Narod će da prihvati od političara i ljubav i mržnju. U Bosni sam rekao da će pući, pa mi jedan slikar iz Mostara nije verovao. Mnogo krvavije je bilo nego na Kosovo.
Kako ste upamtili Tita?
- Nikad nisam bio ni u Komunističkoj partiji. Evropa danas njega imitira. Uspeo je da napravi ozbiljnu državu. Svako je govorio svoj jezik i niko nije imao averziju prema tome. Evropljanin je danas, a nekad je bilo „ja sam Jugosloven“. On je imao muslimane, katolike i sektaše... Rasturili su Jugoslaviju da bi napravili Evropu. Drugačije raspad SFRJ sebi ne umem da objasnim.
Danas Josipu Brozu zameraju da je bio diktator.
- Tito je bio diktator jer nisi samo njega smeo da psuješ. Partiju si mogao do mile volje da kritikuješ. Danas možemo da psujemo predsednike, ali nam ne vredi ništa. Živimo u većoj diktaturi nego tada.
Govorite o Kosovu?
- Apsolutno. Živimo u diktaturi. Nemaš sigurnosti ako izjaviš nešto protiv vlasti. Odmah si na crnoj listi, nemaš posla. Jednostavno, ne postojiš.
Na Kosovu vas nazivaju srpskim špijunom.
- Kad je potrebno, ja sam patriota, a kad nije, srpski špijun. Ako ih kritikujem, kažu da lobiram za Srbiju. To ne radi narod. Oni mene vole, cene. Umeju da kažu i da sam veliki glumac i Albanac, a ja znam šta sam. Nikad me niko nije kupio. Govorio sam uvek ono što mislim. Koštalo me je mnogo puta i ne žalim. Govorio sam da mi je bilo lepo u Beogradu. Ima kod nas političara koji su bili oženjeni Srpkinjama, a to kriju. Nekad smo bili slobodniji, sigurniji, radili smo i zarađivali više.
Razgovarao Ljubomir Radanov - Foto: Aleksandar Jovanović; Promo