Ne razumem one koji kažu da vole više unuke od dece. Mi se okupimo nedeljom na ručku, kaže popularni pevač
Da je kojim slučajem poslušao reči profesorke u muzičkoj školi, koja mu je rekla da je antitalenat za pevanje, Marinko Rokvić danas ne bi bio pevač sa karijerom od 40 godina.
Pevač je i ostvaren porodični čovek. Otac je tri sina koji su mu podarili četvoro unučića.
- Teško je opisati ljubav prema unucima dok čovek to ne oseti. Ne razumem one koji kažu da više vole unuke od dece, nije to ista vrsta ljubavi. Žao mi je što ni sada nemam toliko prilike da provodim vreme s unucima, jer ne živimo zajedno, a svako ima svoje obaveze. Ali okupimo se nedeljom na ručku - kaže Marinko i vraća se na svoje detinjstvo:
- Živeli smo u selu koje je bilo udaljeno dva kilometra od Bosanskog Petrovca. Da imam dar za pevanje primetila je moja učiteljica u prvom razredu - priča Rokvić i opisuje dolazak u glavni grad.
- Došao sam u Beograd kad sam upisao srednju elektrotehničku školu. Išao sam u muzičku školu „Stanković“ na prijemni. Zapevao sam jednu školsku pesmicu. Posle nekoliko sati, moja sestra, onako nestrpljiva pitala profesorku da li sam primljen. Odgovor je bio: „Znate šta, on nema ni sluha ni glasa. Neka proba na spratu iznad, možda ga prime za neki instrument.“ Međutim, kada sam tamo otišao, rekoše mi da primaju samo za klarinet, a ja sam svirao harmoniku. Nisam hteo da se upišem, mislim da sam napravio grešku. Često u šali kažem: „Da sam upisao klarinet, šta bi danas Boki Milošević radio“ - rekao je pevač.
Marinko je osamdesetih i devedesetih bio jedan od najtiražnijih pevača, a samim tim je imao i mnogo koncerata, zbog čega je često bio odsutan od kuće:
- Nisam toliko vremena provodio sa decom kao žena Slavica. Nikola i Marko su bili nemirni. Pravili su nestašluke. Skidali su znakove s automobila. Bio sam stroži prema njima jer sam i ja tako vaspitan, a nisam ni hteo da neko kaže da su nevaspitani zato što su moji sinovi.
IVAN ERCEGOVČEVIĆ - Foto: Marina Lopičić