Revolucije iz februara i oktobra 1917, posle kojih je sledio trogodišnji krvavi građanski rat, izbrisale su carsku Rusiju sa karte sveta. Značajan deo intelektulane elite Ruske imperije spas od boljševičkog progona potražio je u emigraciji.
Njih oko 40,000 naselilo se na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Nekima od njih, poput generala Vranglera, bavi se i aktuelna serija "Senke nad Balkanom".
U periodu između dva svetska rata, ruska bela emigracija dala je značajan intelektualni doprinos srpskom društvu. U tekstu navodimo pet primera najpoznatijih Rusa koji zauvek počivaju u Srbiji.
Dobročinstva ruskog cara i naroda nije zaboravio regent Aleksandar Karađorđević, pa je država na čijem čelu se nalazio bila jedina na svetu, koja je bez ikakvih ograničenja primala izbeglice iz Carske Rusije, koje su na teritoriji novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uživale su jednaka prava kao i domaći građani.
U kotorskoj galeriji „Kod Homena”, na leto 2011. bila je priređena izložba slika, radova belih ruskih emigranata, nastalih na prostoru Jugoslavije između dva svetska rata. Na otvaranju izložbe akademik Matija Bećković je rekao: „Njihov dolazak bio je velika nesreća za njih, ali kako je neko rekao, velika sreća za nas i našu tek stvorenu, ratom razorenu i opustošenu zemlju.
Gotovo da nije bilo dela grada u koji nije dospeo neki Rus, lekar ili profesor.”
Baron Petar Vrangel, poslednji komandant Bele armije
Nakon oktobarske revolucije vojnu karijeru barona Vrangela prožimaju kontroverze. Prvo ga u Jalti 1917. hapse boljševici, potom beži za Kijev gde uspostavlja saradnju sa vladom Pavla Skoropadskog, bivšeg ađutanta cara Nikolaja, koji pokušava da pod nemačkim patronatom formira nezavisnu Ukrajinu.
Prilike u Kijevu neposredno nakon Oktobarske revolucije detaljno opisuje čuveni pisac Mihail Bulgakov u romanu «Bela garda».
Vrangel brzo napušta Kijev i prelazi na jug Rusije, gde se stavlja na raspolaganje generalu Antonu Denjikinu. Dobija prvo komandu nad konjičkim korpusom, a potom nad divizijom. Najznačajniji uspesi belih u građanskom ratu vezuju se za Vrangela, uključujući zauzimanje Caricina (Volgograda) 1919, gde su pobeđene snage pod komandom budućeg sovjetskog vođe Josifa Staljina.
Vrangel ulazi u sukob sa generalom Antonom Denjikinom, jer je smatrao da nakon uspeha kod Caricina treba raditi na spajanju sa vojskom admirala Kolčaka na severu, a ne jurišati na Moskvu, kako je odlučio Denjikin. «Moskovska direktiva» Denjikina predstavljala je po mišljenju Vrangela «smrtnu presudu» antiboljševičkom pokretu u Rusiji i Vrangel početkom februara 1920. godine napušta komandu i odlazi u Istanbul. Međutim, posle samo dva meseca Denjikin biva prinuđen na povlačenje i nova komanda moli Vrangela da stane na čelo armije. Bilo je međutim kasno, inicijativa u građanskom ratu nepovratno je prešla na stranu crvenih.
Nakon sloma bele armije, preko Istanbula i Tunisa, Vrangel dolazi u Kraljevinu SHS, gde radi na objedinjavanju ruske bele emigracije. Nakon nekoliko godina provedenih pod zaštitom kralja Aleksandra, baron Vrangel se seli u Brisel, gde posle desetak meseci iznenada umire: po verovanju njegove porodice, to je bila posledica trovanja, iza koga je stajao boljševički agent.
Poslednja želja barona Vrangela bila je da bude sahranjen u Srbiji. Želja mu je godinu dana nakon smrti ispunjena. U ruskoj crkvi u Beogradu počiva danas najznačajnija ličnost ruske bele emigracije. Da je u ključnim momentima 1919. prihvaćen Vrangelov predlog o pregrupisavanju na Severu, možda bi ruski građanski rat imao drugačiji ishod.
Nikolaj Krasnov, arhitekta, projektant najznačajnijih zgrada u Srbiji
Spoljašnji izgled Doma Narodne skupštine, možda i najpoznatije građevine u Srbiji nastale posle srednjovekovnih manastira, delo je Nikolaja Krasnova, jednog od vodećih arhitekata Ruske Imperije. Skupština nije jedino monumentalno zdanje akademika Krasnova, tu su još sedište Vlade Srbije na uglu ulica Nemanjine i Kneza Miloša, kao i današnje zgrade Ministarstava inostranih poslova i finansija, Državnog arhiva Srbije, Jugoslovenskog dramskog pozorišta itd.
Najznačajnije delo akademika Krasnova na teritoriji Ruskog Carstva, predstavlja dvorac Livadija, poznatiji kao letnjikovac carske porodice na Krimu kod Jalte, podignut je 1911. Zvanje akademika arhitekture je stekao 1913. godine, a posle Okobarske revolucije seli se u Srbiju.
Van teritorije Srbije i Rusije, Nikolaj Krasnov je projektovao dva značajna istorijska spomenika: obnovu Njegoševe kapele na Lovćenu, oštećenu u austrougarskom bombardovanju, i spomen kosturnicu na ostrvu Vidu 1938, što predstavlja njegovo poslednje delo. Umro je 1939. i sahranjen je u Beogradu.
Ove godine beogradske gradske vlasti, zajedno sa predstavnicima grada Moskve, otkrili su spomen obeležje, a jedna beogradska ulicu nazvana je po akademiku Nikolaju Krasnovu.
Stepan Kolesnikov, slikar
U Srbiju je došao kao umetnik potvrđenog talenta, koji se pročuo po likovnim ekspedicijama u Centralnu Aziju i Persiju, a planirani poduhvat u Indiju ometao je početak Velikog rata. U Srbiju dolazi 1920, u početku živi veoma teško, ali vremenom uspeva da se afirmiše i pozicionira kao vodeći slikar realista na prostoru Kraljevine Jugoslavije.
Na njegovim slikama preovlađuju pejzaži i životopisi običnih ljudi. Na nekoliko slika prikazao je i motive iz evakuacije Krima 1920. Umro je 1955. godine, a poslednje godine njegovog života obeležile su porodične nesuglasice i tragedije, te parkinsonova bolest koja ga je praktično sprečila da stvara.
Nina Kirsanova, primabalerina
Jedina žena na ovoj spisku. Nakon Oktobarske revolucije, preko Poljske dolazi u Srbiju 1923. godine. Posle zapaženih uloga na beogradskoj pozornici, Kirsanova dobija poziv za Pariz, gde se priključuje baletskoj trupi čuvene Ane Pavlovne.
Od 1927-31. nastupa na svim kontinentima. Uprkos svetskoj slavi, Kirsanova se posle nekoliko godina vraća u svoj voljeni Beograd, gde postaje šef, reditelj i koreograf baleta u Narodnom pozorištu. Poslednji put kao primabalerina nastupila je 1951. godine u «Labudovom jezeru». Umrla je 1989. godine, sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, a jedna ulica na Zvezdari nosi danas ime Nine Kirsanove.
Feodor Taranovski, akademik, profesor univerziteta
Ruski emigranti svoj veliki doprinos srpskom društvu nisu dali samo kao umetnici, lekari, inženjeri i matermatičari, već i u humanističkim naukama. Primer je Teodor Taranovski, do Prvog svetskog rata profesor prava na univerzitetu u Varšavi, koji nakon Oktobarske revolucije dolazi u Beograd.
Aktivno je izučavao Dušanov zakonik i druge izvore prava u srpskoj srednjovekovnoj državi. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti izabran je 1932, a svoj istraživački rad sabrao je u knjizi: «Srpsko srednjovekovno pravo u Nemanjićkoj državi».
Profesor Taranovski umro je u Beogradu 1936. godine. Njeova unuka Vida Taranovski-Džonson predaje na univerzutetu u Bostonu ruski jezik i film, a u dva navrata je tokom poslednjih nekoliko godina na Balkanu držala predavanja o delu Andreja Tarkovskog i savremenom ruskom filmu.
Kurir.rs/Blic/Russia Beyond
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
“Da se ne lažemo” Bura oko “Senki nad Balkanom”