Dok se Džejmi Anderson (29) živopisno priseća svih užasa koje nosi odrastanje u opasnoj sekti, ne možemo da ne pomislimo koliko dece se u ovom trenutku smrzava na podu nekog podruma i čeka da neko otvori vrata i krene sa torturom zbog "lošeg ponašanja".
Tako je, priseća se Anderson, izgledalo detinjstvo u okviru opasne, totalitarističke sekteReč nade kojoj su pristupili njegova majka i očuh kada je imao samo četiri godine. Redovna prebijanja drvenim veslom bila su uobičajena kažnjavanja podstaknuta uvek nejasnim optužbama poput onih da "ima greh u srcu" ili da se "predao nečastivom".
Prebijanja su, kako kaže, trajala satima sve dok nešto ne priznaš, bilo šta, i obratiš se Isusu. Nekada ni to nije bilo dovoljno za iskupljenje pa bi završavao zaključan u "zelenu sobu", tamno i hladno mesto ispunjeno mirisom buđi i vlage, u kojoj bi udarao glavom o cigle na zidu, želeći samo da umre, da sve prestane.
"Želeo sam da umrem, ali naravno, naučili su nas da je samoubistvo neoprostiv greh" objašnjava Anderson, sada 29-godišnji advokat a tada uplašeni 9-godišnji dečak koji je samo želeo da neko dođe i da ga spasi.
Uspeo je da pobegne iz tajne evangelističke crkve kada je imao 18 godina, ali ni danas nije slobodan. I nakon više od decenije, još uvek se bori da nađe svoje mesto na svetu koji ne poznaje i u kojem nije vaspitavan. Noćne more ga i dalje drže budnim. Nikom se ne usuđuje da veruje, a najviše se plaši da će ljudi pomisliti da izmišlja ili preteruje dok opisuje šta je sve preživeo u sekti.
"Bilo je perioda kada sam bukvalno bio mentalno slomljen. Bio sam dete, nisam mogao da razumem šta mi se dešava, a naročito zašto."
Iako je tokom istrage o ovoj sekti bilo na desetine pripadnika koji su svedočili da su redovno prebijani u cilju "čišćenja grešnika", vlasti gotovo da ništa nisu uradile po tom pitanju. Andreson se seća da je kao dečak bio ispitivan od strane socijalnih radnika ali, s obzirom na to da je razgovor bio u kancelariji osnivačice sekte Džejn Vejli, bio je suviše preplašen da bi rekao istinu.
Čak je, seća se, 2003. godine bio prisiljen da potpiše izjavu u kojoj tvrdi da nije zlostavljan i da je "crkvena disciplina" zapravo "božija milost prema njegovom životu".
Detinjstvo pamti kao najgori pakao od najranijih dana, ali period adolescencije je bio još gori. U tom periodu bio je proglašen za buntovnika i više od 20 svedoka iz sekte potvrdilo ja da pamte brutalan tretman prema njemu. A među njegovim "buntovničkim gresima" bile su stvari poput pravljenja smešnih faca sa svojim drugarima iz razreda. U tom periodu najviše vremena je provodio u "zelenoj sobi".
Riza Pirs, devojka koja je izašla iz sekte pre tri godine, priseća se da su ona i ostala deca bila nagovarana da tužakaju Andersona i za najmanju sitnicu nakon čega bi ga neko izvukao iz učionice, ubacio u drugu prostoriju u brutalno prebijao.
"Mogli ste jasno da čujete silinu udaraca kroz zidove. I, samo ćutite i molite se da niste sledeći" priča Riza.
I drugi svedoci koji su uspeli da napuste sektu sećaju se brutalnosti prema Andersonu. Svedočili su o scenama kada je imao samo 9 godina, i kada ga je njegova majka, sedeći na njegovim nogama, mlatila drvenim veslom dok ga je druga žena držala za ruke da se ne bi branio.
"Udarale su me po celom telu i nisu prestale dok nisam doživeo "pročišćenje jer me je đavo zaposeo". Ovo je kažu, bio normalan i uobičajen tretman dece.
I, taman kada mislite da stvari ne mogu da budu gore od toga i to se desi. Kada je Anderson imao 14 godina, sa još četvoricom svojih vršnjaka proglašen je "problematičnim" i Džejn - vođa sekte, izložila ih je javnom poniženju, urlala na njih puna dva sata nazivajući ih najgorim imenima i potom ih bacila na pod i naredila da mole Isusa za oprošrtaj. Neki su to i uradili ali Anderson je bio toliko pretravljen i ponižen da nije mogao da se pomeri.
"To je protumačeno kao da sam nesalomiv i završio sam u izolaciji godinu dana. Umesto odlaska u školu bio sam primoran da sedim u posebnoj prostoriji i gledam video sa Vejlinim propovedima. Članovima porodice nije bilo dozvoljeno da mi se obraćaju. Kada bi došlo vreme ručka, neko bi samo otvorio vrata i gurnuo nešto za jelo, kao u zatvoru. Tretirali su nas kao da ne postojimo, osim naravno u vreme predviđeno za kažnjavanje i čišćenje od greha" seća se Anderson.
Kurir.rs / AP
Foto: AP / Chuck Burton