Taksisti se susreću s brojnim situacijama, ponekad su one smešne, nekad tužne, a često i rizične. Goran Mojsilović otkriva svoja iskustva s mušterijama
Ja sam Goran Mojsilović, imam 44 godine i taksista sam. Vozeći po beogradskim ulicama nagledao sam se svega.
Pre nekih šest-sedam godina, ušla je devojka u kola i kaže: „Vozi do Bačvanske“. Stignemo mi, a iz Centralnog zatvora izađe njen dečko. Uđe u taksi, a ona mu da štos novčanica i pištolj. Uhvati on pištolj i kaže mi: „Ti vozi i svakom ko stoji i usporava trubi. Na kraju ću te častiti“.
Ja u retrovizor gledam u onaj pištolj, u njega besnog, sveže puštenog s robije i nije mi dobro. Uplašim se! Vozim brzo koliko mogu, provlačim se kroz gužvu, a on čim vidi da neko stoji, viče s onim pištoljem: „Trubi, trubi!“ Šta ću, trubim, vozim, preznojavam se...
Kad stade jedan automobil ispred mene, izađe lik i krenu ka nama. Poče da maše rukama i da se dere na mene: „Šta trubiš, bre, jesi li normalan, šta ti je više?“ A ovaj iza mene otvori prozor i uperi pištolj u njega: „Briši tamo da te ne vidim, marš!“ Ja pretrnuo. Pretrnuo i onaj lik što je izašao iz kola. Čovek pobeže, ovaj pozadi i dalje na mene: „Čuješ li, trubi, požuri! Ajde, vozi brže, častiću te.“ Mislim samo kako da izvučem živu glavu, kakvo čašćavanje, briga me za čašćavanje. Stigosmo gde je trebalo, on mi naravno plati tačno u dinar. Nikakav bakšiš. Samo mi je skratio život.
Za razliku od njega, vozio sam mnoge fine ljude, a i poznate ličnosti. Bajagu sam vozi najmanje deset puta, uvek je prijatan, kulturan, zahvalan, ostavi bakšiš, popriča. Dragan Bjelogrlić skroz opušten i normalan čovek. Ja mu kažem: „Šta ima, čika Kure?“, on se smeje: „Ništa... vrućina bre, 40 stepeni, ja sam pomislio da imaš klimu, a ti samo otvorio prozore, skuvah se.“ Kažem: „Sad će klima, uključujem odmah.“ Vozio sam i glumca Slavka Labovića... Ne mogu da se setim sad svih.
Piše Silvija Slamnig