TELEFON JE ZAZVONIO U POLA 3 UJUTRO, ČUO SAM SAMO: ALEKSANDRE, DOĐITE ŠTO PRE! Potresna ispovest Beograđanina (46) koji je godinama čekao novi bubreg! Prvu priliku je PROPUSTIO!
Bubreg koji je Aleksandar Balinović (46) iz Batajnice čekao dve godine je stigao. Modri, otekli podočnjaci, žućkasta koža i umorne beonjače tada je poslednji put gledao u odrazu ogledala. Ali neuzvesnost je tek počinjala. Poziv je značio da Aleksandru bubreg odgovara, baš kao i još za osmoro ljudi.
"Gledamo se i između nas se oseća neizrečeno pitanje: ko je taj koga će danas vratiti kući? Svi smo mi u istom problemu, ali misliš bilo bi lepo da budem izabran baš ja", priča Aleksandar.
Aleksandar je rukom prikrivao osmeh koji mu je ozario lice kada mu je lekar saopštio da sledi spasonosna operacija. "Mi smo odabrali tebe", reči su lekara koje su značile i kraj mukotrpnih dijaliza.
"Prvi put kada su me uboli na dijalizi, ja sam plakao. Znao sam da meni više normalnog života nema, da neću moći da izađem iz grada, a plašio sam se i kako ću nastaviti da radim u Školi za negu lepote gde predajem praktičnu nastavu. To traje po 4 sata svaki drugi dan. bolno je i naporno. Razmišljao sam, sada kada imam 45 godina, kada treba da dam maskimum od sebe, ja sam najslabiji. Kako sad? Zašto sad", priseća se on.
Jedina nada za bolju budućnost bio je novi organ.
"Molim te, nemoj mnogo da razmišljaš o tome, jer ljudi su u stanju da izlude čekajući poziv. Opusti se, živi normalno." Te reči doktorke Kliničkog centra Aleksandar je ozbiljno shvatio.
"Nisam se opteretio, ali tamo negde u dubini duše uvek sam čekao poziv. Kvalitet života sa dijalizom je nikakav. Koža je počela da mi poprima drugu boju, beonjače su se takođe promenile, a tek posle operacije shvatio sam koliki su mi bili podočnjaci. Nisam hteo u penziju da me odvuče bolest. Ali kako sam počeo da menjam izgled, hteo sam da dam otkaz i da kažem sebi "nisi više za to", govorio je pokazujući ruku sa nabreklom arterijom od lakta do šake.
Kolege u školi Aleksandru su pružale svesrdnu podršku. To ga je održalo.
"Direktorka mi je rekla "potreban si mi". Znaš kako su te reči jake. To te tera da se digneš, nekome si potreban, nekome značiš i vrediš. Jedna koleginica mi je čak i napisala pesmu", kaže Aleksandar.
I njegova deca Jelena i Mihajlo, koji sada imaju 15 i 14 godina, morala su da se naviknu na dijalizu. "Tata, je l` možemo na more", pitali bi ga, a lečenje je nehotice postalo glavna tema u kući.
"Sin mi je dobio pečat na glavi od stresa. Kada smo shvatili šta smo uradili, dogovorili smo se da takvih tema više nema pred njima. Onda sam počeo da pričam kako mi je dobro i kažem im: "Bio sam na dijalizi, ovoga puta je ekstra", priča Aleksandar.
Prvi poziv - propušten
Baš u ovo vreme pre godinu dana, Aleksandar nije bio u prilici da dođe u bolnicu. Dva bubrega su dodeljena tada drugima.
"To je bio prvi put da sma izašao iz zemlje. Ceo kolektiv škole je išao na kratko putovanje i u Bratislavi sam video propušten poziv. Pozvao sam suprugu i ona mi je rekla: "Aco, oni su tebe zvali. Našli su ti bubreg." Sada razmišljam, možda je tako trebalo, možda to nije bio bubreg za mene", govorio je tiho.
Ko je donor, ostaje tajna
Razmišljao sam o tome i mogu samo da poželim da mu Bog da najlepše rajsko naselje! Svaki put kada budem išao u crkvu, zapaliću sveću i za njegovu dušu.
U bolnici su nam rekli: "Ko je donor, to vas ne zanima, nije dobro da znate, niti bi trebalo da oni znaju kome je dato. Nemojte da se opterećujete time", kaže Aleksandar.
(Kurir.rs/Blic/Matija Beljan/Foto: Zorana Jevtić, Printscreen/Facebook)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PRUŽI RUKU: Pomogli smo onima kojima je pomoć uvek dobrodošla!