NOVI SAD - Tkanje, ćilimarstvo, kožuharstvo, vez, kolarstvo, licitarstvo, filigrantstvo, grnčarstvo, opančarstvo, reči koje se sve manje upotrebljavaju u srpskom jeziku, a i dalje su deo naše kulture i tradicije. Ipak, ima i dalje onih koji se svakodnevno bore da sačuvaju od zaborava stare zanate i održe porodične vrednosti.
Potreba za zanatlijama ni danas nije prestala, ali je sve teže doći do dobrog majstora svog zanata, i uprkos svakodnevnom tehnološkom napretku, razvoju društvenih mreža, u Srbiji postoje danas pojedinci koji u tradicionalnim poslovima i dalje vide šansu i tako daju pozitivan primer u javnosti.
Među njima je i četrdesetogodišnja Milana Latinović iz Novog Sada, vaspitačica, koja se tkanjem bavi skoro 12 godina, a za Kurir kaže da joj nije trebalo puno vremena da se zaljubi u ovaj zanat.
"Sve je počelo 2005. Godine kada se moja sestra udavala. Kako nije želela klasičnu venčanicu, tragali smo za nekim originalnim rešenjem i sasvim slučajno, videvši kod prijateljice predivan ručno tkani šal, došle smo na ideju da to bude haljina od ručno tkanog materijala. Tako smo dosle do gospođe koja se bavi tkanjem, i tada se rodila i moja velika želja da naučim da tkam“, započinje naša sagovornica svoju priču.
Na tromesečnu obuku je krenula godinu dana kasnije, a ubrzo uz pomoć svog deke kupuje prvi razboj.
"Rad za razbojem svakako ima svoju težinu. Potrebno je dosta strpljenja i koncentracije,a nekad i leđa stradaju. Da bi se naučilo ono osnovno, ne treba mnogo, ali to često nije dovoljno. Moja obuka je trajala tri meseca, tri puta nedeljno po tri sata i to je bila zaista prava stvar. Posle takve obuke ja sam i sama mogla vrlo brzo da obučavam nekoga, tim pre, jer sam odmah nabavila razboj i nastavila da radim svakodnevno, što je i ključna stvar“, objašnjava Milana.
Jednostavnim rečima pokušava da nam objasni kako izgleda proces tkanja, pa napominje da svaki predmet koji se tka mora da prođe kroz iste faze, a to su snovanje ili pravljenje osnove.
"Zatim dolazi nameštanje osnove na razboj, zatezanje osnove, provlačenje kroz nićanice, pa kroz brdo, posle čega sledi tkanje, obrada ivica ( da li će se raditi rese ili porubljivati) i na kraju pranje. Još bih na to dodala i farbanje prediva kad su u pitanju marame za nošenje beba koje ja tkam“, detaljno objašnjava naša sagovornica.
U njenoj radionici pored razboja mogu se videti i radovi koje je do sada napravila – od šalova, ešarpi, do pončoa, stoljnjaka a u poslednjih godinu dana isključivo tka marame za nošenje beba za koje ručno boji materijal.
"Ideja da počnem da tkam marame i ring-sling marame sa prstenom polako se razvijala još dok sam bila u drugom stanju poslednji put. Takođe, neke mame su me pitale da li bih napravila jednu za njih. I tako sam se posle opsežnog istraživanja cele te oblasti, kao i materijala pogodnih za tkanje istih, odvažila da se upustim u tu avanturu. Za sada se jedina bavim tkanjem marama za bebe kod nas. Srećom imam i manekenke sa kojima mogu da isprobam sama svaku maramu i uverim se u kvalitet i bezbednost, uz napomenu da one uzivaju i plaču svaki put kad ih iz marame izvadim“, priča nam kroz smeh ova mlada mama.
Materijal najčešće nabavlja iz inostranstva, ali savetuje sve koji žele da se bave ovim zanatom, da kupuju kvalitetno.
"Lično najviše volim i trudim se da radim isključivo sa prirodnim materijalima, tada mi je svejedno šta je po sredi, vuna, pamuk, lan ili svila. Okušala sam se i u upredanju vune i prelepih kombinacija prediva iz Engleske. I naravno, sve zavisi od želje mušterije, predmeta koji se tka, njegove namene, godišnjeg doba“, ističe Milana.
Mušterija ima širom bivše Jugoslavije, ali i po inostranstvu, mada napominje da još nije probala da živi samo od tkanja, i da joj je to sada samo hobi u kojem uživa, ali može da zaradi nešto dodatno novca.
"Ljudi iz mog okruženja kada čuju da tkam reaguju veoma pozitivno i dobrim delom iznenađeno. Retki su oni danas koji se bave ručnim radovima, ali opet poznajem i one koji neguju neki od starih zanata, tako da mislim da postoji nada da se oni i očuvaju“, pozitivna je naša sagovornica.
Iz svog ličnog iskustva priznaje da sve više njenih poznanika želi da vidi kako ona to radi, da vide razboj, a neki su čak izrazili želju da nauče da tkanje. Ova mlada mama savetuje svim zanatlijama da idu u korak sa vremenom i čuvaju stare srpske zanate i na internetu.
"U današnje vreme jako su bitne društvene mreže za sve oblasti života, pa i za tkanje i druge stare zanate i njihovu popularizaciju.Naročito ako želite da vaše radove vide i ljudi koji nisu u vašem gradu, pa i zemlji. Ja sam se tako povezala sa mnogim ljudima iz regiona i šire“, tvrdi mlada tkačica.
Koliko će narednim generacijama biti zanimljivo da saznaju, nauče o starim srpskim zanatima, ostaje nepoznanica, ali dokle god postoje ljudi koji se trude da očuvaju način obrade i tehniku rada iz davnina, postoji i dalje nada.
(Kurir.rs/Foto: Privatna arhiva)