ZLATIBOR - Najstariji Zlatiborac, Panto Vranešević iz Šainovaca, nedavno je proslavio stoti rođendan. Životni vek starina je proveo na selu, sve donedavno radeći seoske poslove, uz uvek isti recept za dugovečnost – umerenosti u svemu.
Prvi vek je pregazio, gotovo pretrčao, radeći poslove na seoskom imanju. Sada ga, kaže, oči i noge pomalo izdaju, ali se na zdravlje ne žali.
"Ne pijem lekove nikakve, ništa. Pritisak djetinji, tako mi je rekô doktor u Čajetini, kad sam išô, onako bez veze, da se kontrolišem“, priča Panto Vranešević.
Odrastao je u porodičnoj zadruzi sa šesnaestoro čeljadi. U početku čobanin i dobar kosač, s vremenom je u vojsci postao gardista, a po povratku kući nastavio je tamo gde je stao.
"Ceo poljoprivredni i seljački život, sve sam radio. Kosio sam, orô, kopô, sijô, sređivô to što rodi“, objašnjava deka Panto.
Nasledivši porodično imanje, preuzeo je brigu o domaćinstvu i uvek iznova učeći, bio je katrandžija, aščija, pintor, kiridžija i gotovo sedam i po decenija dobar suprug i otac troje dece.
Sada ima petoro unuka i devet praunuka i uvek isti recept za dugovečnost:
"Radim danas, doveče se spustim da odmorim žice... Sve u normali. Ja se nikad nisam napio, ja se nikad nisam prehranio, stalno sam onako prirodno što mi je pasovalo.“
Pantov sin Milomir kaže da je njegov otac večito skromno živeo: „On je bio zadovoljan, pa kol'ko je imô da je. Dobrog je zdravlja, pamet ga dobro služi, do jesenas, do pre možda godinu dana je radio u polju, čuvô ovce, sve.“
Iako se sada kreće uz dva štapa, nada se da će uskoro oženiti praunuka i postati čukundeda: „I da bog da igram na svadbi, da povedem kolo. Povedem kol'ko i kako mogu da igram.“
U iščekivanju svadbe i danas u 101. jedina žal za prohujalim vremenima je što, kaže, nije od koristi i, kao nekad, sve pomalo i umereno radi.
(Kurir.rs/RTS/Foto: Printscreen)