Ne mogu da se setim kada sam poslednji put za vreme najradosnijeg praznika bio kod kuće. Tužno je kada si negde daleko, nekad i potpuno sam, kaže fudbaler Crvene zvezde
Božić je praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, roditeljstva, očinstva i materinstva.
Upravo je najradosniji hrišćanski praznik bio povod za intervju sa Vujadinom Savićem, fudbalerom Crvene zvezde i čovekom koji porodično poštuje tradicionalne pravoslavne vrednosti.
Kako ćeš proslaviti Božić?
- Konačno u Srbiji, posle dužeg vremena! Radujem se! Ne mogu da se setim poslednjeg Božića kod kuće. Stalno sam bio u inostranstvu, naravno, uz Mirku i decu, ali nisam bio sa roditeljima. Bićemo zajedno na Zlatiboru.
Planiraš li nešto na Badnji dan?
- Na badnje jutro idemo da sečemo badnjak (smeh). Sve muške glave, porodično.
Kako si slavio Božić kao dete?
- Prelepa sećanja! Uvek sam se kao dečak radovao Božiću i Vaskrsu. Što sam stariji, sve više cenim ove praznike. Slavili smo ga porodično, onako kako ja danas slavim sa svojim potomstvom i suprugom. Sećam se česnice, drvceta za zdravlje, lomljenja pogače, traženja novčića... Ma nešto prelepo.
Da li si bio položajnik?
- Kako da ne (smeh)... Budio sam se uvek prvi. Nekada sam po dogovoru bio položajnik, nekada ne... Nama kao deci to je uvek bilo zanimljivo.
Ko je zaslužan zato što si vaspitan u tradicionalnom duhu?
- Sve polazi iz kuće. Moji roditelji su najviše zaslužni za moje vaspitanje. Ima ljudi koji se sami promene tokom godina, ali je njih malo. Ponosan sam na svoje roditelje što su me vaspitavali u patrijarhalnom i pravoslavnom duhu. Mislim da tako svakim danom bivam bolji čovek.
Budi li Božić neka određena osećanja u tebi?
- Voleo bih da se što više naših ljudi odnosi prema Bogu i našim tradicionalnim vrednostima onako kako bi trebalo, onako kako su činili naši preci. Deluje mi nekad kao da smo se odrodili i zaboravili ko smo.
Da li ti vaspitavaš tako svoju decu?
- Moji klinci su mali. Ali ih uvodim u sve to kroz neke igre, kao što su moji roditelji mene. Oni su već bili položajnici i sada se raduju svemu tome kada im Mirka i ja pričamo kako će biti za Božić. Njima je to zanimljivo, vole da idu u crkvu. Mali su, pa čak i kad pogreše kad se krste, gledamo da im to objasnimo kroz igru. Kako budu stariji, znaće sve. Siguran sam!
Kako je bilo slaviti Božić u inostranstvu?
- Hvatala me nostalgija. Bio sam tužan što nisam sa najbližima. Nekad se dešavalo da budem i sam. Kad si u Srbiji, osetiš svoje ljude, a u inostranstvu te obuzme tuga. Nekad čak nisam mogao da odem u pravoslavnu crkvu jer je nije bilo, pa sam odlazio u katoličku. Tamo sam palio sveću. Svi verujemo u jednog Boga.
Pamtiš li još neki Božić u inostranstvu?
- U početku nisam znao da spremim jelo, a onda sam naučio da umesim i ispečem pogaču. Nauči te život. Jedini problem je bio što nisam imao s kim da je lomim. Tako da nisam stavljao parice unutra, već čisto da obeležim praznik.
Kako gledaš što se naš narod sve više okreće veri i tradiciji?
- To je jako lepo i mislim da bi još više svest naroda, posebno kod onih mlađih, trebalo da se okrene ka pravoslavlju. Kad sam išao u školu, sećam se, bio sam jedan od retkih u razredu koji je išao na veronauku. Profesor građanskog je sve nas koji smo išli na veronauku nazivao sektašima.
Aleksandar Radonić - Foto: Marina Lopičić; Privatna arhiva
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(VIDEO) KAD SRBI PROSLAVLJAJU MORA DA GRMI: Njegova čestitka za najradosniji hrišćanski praznik nasmejala je celu Srbiju!