Mileva Đorđević iz Gornje Slatine kod Foče živela je gotovo jedan vek, izrodila je petnaestoro dece i to dva puta dvojke, jednom trojke, a nikada nije išla lekaru, priča jedan od njenih sinova Slavko (74), medicinar u penziji.
Od 1934. do 1952. godine, Mileva je u braku sa Đokom Đorđevićem rodila osam sinova i sedam ćerki i to dva puta dvojke i jednom trojke, što je retkost i za tadašnje vreme kada su višečlane porodice bile uobičajena pojava.
Mileva je rodom iz porodice Pantović, iz planinskog sela Vranjača u opštini Čajniče.
Ova majka-heroj živela je gotovo čitav vek-preminula je u 99. godini.
U teškim vremenima pred početak i za vreme Drugog svetskog rata, kada su vladali nemaština i tifus, početak zajedničkog života Mileve i Đoka bio je tragičan.
Prvo petoro dece, dva sina i tri ćerke, preminuli su ili nastradali u ranom detinjstvu, ali oni nisu gubili volju za životom, pa su na svet doneli još desetoro, koje su uspeli da podignu, a od njih su dobili 24 unuka i 34 praunuka.
Slavko, jedan od njihovih sinova, kaže da u fočanskoj regiji nijedna žena nije rodila toliko dece kao njegova majka.
Priseća se da su Đoko i Mileva uvek bili zdravi i da nikada nisu išli lekarima.
"Majka se sama i porađala, što je meni, kao medicinaru, sada čudno. U bolnici gde sam radio, lekari i sestre brinu o svakoj porodilji, podvežu im pupčanik nakon porođaja, okupaju bebu, srede je, a to je moja majka na selu sve sama radila. Ona se sama porodi, sama dete spremi, sama sebi podveže pupčanik. Možete zamisliti, 15-oro dece roditi, daleko od drugih kuća. To je bila izuzetno vredna i dobra majka i dobra žena", priča Slavko.
Iz Gornje Slatine, Đoko i Mileva, još pre Slavkovog rođenja, prešli su u Gornju Jošanicu u selo Bare u blizini crkve Svetih Konstantina i Jelene, na tetkino imanje.
Živeli su u maloj kući koja je imala dve prostorije - spavaću sobu u kojoj su na krevetu spavali roditelji, a desetoro dece na podu na slami, i kuhinju sa ognjištem i verigama, gde se sedelo i jelo za okruglim stolom-sinijom.
"Nikada to zaboraviti neću, kao da sada gledam. Otac je spavao u ćošku sobe sa majkom na drvenom krevetu, a nas desetoro dece na patosu. A znate kako se spavalo na patosu – od ražane slame napravi se stera, prošije se i razastre po patosu, a na steru se stavi ponjava. Tu svi legnemo, uzmemo jastuke punjene vunom, jer smo imali dosta ovaca, i opet se pokrijemo ponjavom. Znači svi smo ležali u istoj sobi na steri, a otac i majka, kao domaćini i stvoritelji nas dece, ležali su na krevetu", opisuje život dvanaestočlane porodice sin Slavko.
Imali su veliko imanje i od zemljoradnje i stočarstva mogli su da zadovolje sve potrebe za hranom. Uzgajali su raž, ječam, pšenicu i kukuruz, koje su mleli na svojoj vodenici na jošaničkom potoku. Držali su par volova za oranje i par konja za prevoz ogrevnog drveta i odvoz robe na pijacu, ovce, svinje, kokoši...
"Jeli smo zdravu hranu i živeli zdravo. Moja kuća nikad nije ništa kupila osim soli i šećera, sve smo proizvodili", priseća se Slavko.
Majka Mileva je sve stizala, a njena briga bila je i kako obući 12 ukućana. Tkala je i plela sve odevne predmete.
"Tkala je džempere, suknje i košulje, plela čarape. Znala je da istka i svečane košulje, kakav je bila dobar stručnjak”.
Svakodnevno se naporno radilo, a odmaralo se za verske praznike.
Tri najradosnija dana u godini za Đorđeviće bili su krsna slava Đurđevdan, Vaskrs i Božić.
"Specijalno smo se radovali Božiću jer bi se na Badnji dan u predsoblje unela slama, prostrla na patos i tu smo se igrali dugo, čekajući 12 sati i kad nastupi Božić tada bismo se veselo mirbožili. Majka bi pripremila gurabija, kolača, pita, pečenje. Poštovali smo i post i rad i Božić i svece".
Đorđevići su kroz život jedni drugima bili najveći oslonac, podržavali su jedni druge i pomagali se međusobno.
Slavko ističe da je porodica najveće blago.
"Sada se ne rađa mnogo dece. Veliko je čudo kad majka rodi troje, četvoro dece, a moja majka rodila, zamislite, 15-oro. Meni se čini da je još želela da rađa, ali godine su učinile svoje. A sada je takvo vreme, drugačiji je način života, a malo je i država otišla u ofsajd, jer nema zaposlenja za omladinu da bi mogli da obezbijede finansijska sredstva sebi, svom detetu i ženi. Ljudi treba da se vole, da se poštuju, da se više dece rađa, jer ovako polako tonemo, više ljudi umire nego što se dece rodi", poručio je Slavko.
Danas je živo sedmoro dece Đoka i Mileve-Slavko i njegova sestra blizankinja Slavojka, braća blizanci Josip i Jovan (65), Radivoje (71), Rada (69) i Fima (78).
Đoko je preminuo 1992, a Mileva 2005. godine.
Kurir.rs/ Radiofoca.com/ Igor Janković
Foto: Radio Foča/ Srna