Decu Slavice Burmazović oteo je njen nevenčani suprug Ejup Sabri Jundžu i odveo u Tursku 15. avgusta 2015. Posle više meseci sudskog procesa, pravnosnažna presuda glasila je da se deca vrate majci u Srbiju. Više od dve godine Slavica čeka njihov povratak. Za to vreme, videla ih je samo jednom.
Kako kaže vrata na koja nije pokucala ne postoje. U kontaktu je sa srpskim zvaničnicima, a zastoj, kako tvrdi, postoji sa turske strane. Ipak, više od godinu dana od kad je Apelacioni sud u Ankari doneo konačnu presudu, svi su zaćutali – i srpski organi, i turski, ali i mediji.
“Kao da su rekli ‘gotovo je’. Svi su istog momenta prestali da pišu i da se javljaju. Između ostalog, od pravnosnažne presude od 20. novembra 2016. godine, Turci su odgovorili samo jednom, na jedan jedini mejl”, priča Slavica.
Poslednji put decu je videla u maju 2016. To je bio jedini put kada je išla organizovano da obiđe mališane za jedan vikend, iako je po presudi imala pravo da viđa decu svakog vikenda i svake srede. Posete joj kasnije nisu dozvoljene, a sada turski organi tvrde da ni ne znaju gde su njena deca.
Slavica tvrdi da su u Turskoj, a za navode da su deca odvedena u Siriju, Iran, Irak kaže da je to bila priča oca dece “kako bi nju izbacio iz toka“.
“Ako je iko izlazio iz Turske, to je bio samo on. Deci putne isprave ističu sad u februaru, tako da deca nemaju više nikakav dokument, a po rečima Turaka nisu imala ni onda jer su za vreme suđenja oduzeta sva dokumenta. Turci su odgovorili na jedan mejl u kom je stajalo da su operativnim informacijama došli do saznanja da su deca i on napustili teritoriju Turske. Na moje pitanje šta su to ’operativne informacije’ i kako oni mogu da kažu da su deca u Iranu, rekli su da su to informacije kada policija izađe na adresu gde se pretpostavlja da su i onda na adresi neko može da da informaciju da je neko u Turkmenistanu, Iranu, Mađarskoj, bilo gde... Da oni nemaju nikakvih dokaza da su izašli iz zemlje legalnim putem. Pretpostavljam da ni ilegalnim putem sa troje dece ti ne možeš da izađeš nekako opušteno. Poenta je što se on tamo krije, što ima zaštitu. Ne štite njega Ankara ili Istanbul, njega štite lokalci“, navodi Slavica.
Dve devojčice i dečak ne idu u redovnu školu jer nemaju dokumenta da se upišu. Idu u versku školu. Rođeni su u Beogradu, živeli su sve vreme u Beogradu i nisu znali reč turskog jezika kad su odvedeni.
Od srpskih zvaničnika – obećanja. Slavica je sa nekima i danas u kontaktu, neki su posle obećanja zatvorili vrata, a do nekih nikada nije ni uspela da dođe.
Kada je u pitanju pravni deo, Ministarstvo pravde je završilo posao, na redu je Ministarstvo spoljnih poslova.
“Svakog dana se čujem sa nekim. Ministarstvo spoljnih poslova bi sad trebalo da vrši pritisak na Turke, da izvrše pravnosnažnu presudu. Međutim, ja nemam nikakve povratne informacije, nemam nikakav pisani trag. U principu, i tužilac i MSP mi kažu sve zavisi od Turaka i turske policije. U ovom slučaju Turci godinu dana ćute. Ne odgovaraju ni na šta. U kontaktu sam sa ministrom Ivicom Dačićem, imala sam i sastanak od sat vremena sa ministrom Rasimom Ljajićem. Ljajić mi je dao obećanje, kad sam zatvorila vrata nikakvu informaciju iz tog kabineta nisam dobila, niti se iko više javio, niti je iko odgovorio na mejl, na poziv, bilo šta”, priča Slavica.
Ni posle nekoliko pokušaja Slavica nije uspela da stupi u kontakt sa Alekandrom Vučićem. Dok je bio premijer, uspela je da dođe samo do njegovog kabineta, ali tu je bio kraj.
Na Tviteru ponekad odreaguje na objavu sada predsednika Vučića. Na jednu od Vučićevih objava koja se ticala saradnje između Turske i Srbije, Slavica je postavila pitanje u vezi sa njenim slučajem. Nije to prvi put da se na taj način obraća predsedniku – niko nikad nije odgovorio.
“Ja sam kontaktirala i Dačića, zamolila ga da moj predmet izloži i Erdoganu kad je dolazio, kasnije i ministru Čavušogluu kad je dolazio. Nemam informaciju da je razgovarano o tome i da li su oni nešto odgovorili. Ne prođe dan jedan da ne ode neki mejl, neka molba, poruka ili poziv. Ne postoji neko koga nisam kontaktirala u državi Srbiji i Turskoj. Pisala sam i Erdoganu, pa nekih tridesetak mejlova, nikada nije odgovoreno“, naglašava ona.
Svakog dana, dva i po meseca, Slavica je odlazila pred zgradu Vlade Srbije i sa parolom “Pomozite mi da vratim svoju decu“ čekala. Na protest je izašla onda kada je doneta pravnosnažna presuda, a deca nisu vraćena.
“Moj protest ispred Vlade je trajao dva i po meseca. Niko se nije javio. U našoj državi je ignorsanje najbolja politika. Nisam ja jedina kojoj se ovako nešto desilo, država nema sistem koji je delotvoran i koji može da blokira da se ovakve stvari dešavaju. Nijednoj majci, nijednom ocu ne bih poželela ovakvu vrstu patnje. Da ste nešto stvorili, rodili, uložili sebe, svoj trud, svoje vreme, svoju psihu i da vam neko uzme zato što to može“, navodi Slavica.
Sudski proces trajao je od marta 2016. Pravnosnažnu presudu Slavica je dobila u novembru iste godine. Kada je u pitanju proces, a i samo suđenje koje je trajalo tri dana, kaže da nema zamerke. Dodaje da je sigurna da da se to odvijalo u Srbiji, a ne u Turskoj, slučaj bi se i dalje vukao po sudu.
“Moje lično mišljenje je da neko treba da pritisne Turke. Onda Ankara treba da pritisne njih tamo. Ja imam obećanje ministra Dačića da će da uradi sve što je u njegovoj moći, ali postavlja se pitanje šta je u njegovoj moći“, priča ona.
Kako su deca prošla na aerodromu tog dana i dalje nije jasno. Slavica kaže da je jedno dete prošlo čak i sa pasošem koji je istekao mesec i po dana pre toga.
“Tužila sam i policiju, ali imam odgovor od ministra da su oni radili po zakonu Republike Srbije. Ne znam po kom zakonu dete može da izađe sa nevažećim pasošem. Kažu mi da je dete imalo turski pasoš, pa bez obzira... Turski državljanin koji nije ušao sa turskim pasošem u Srbiju, kako može da izađe sa turskim? Koji je to zakon Srbije? I dan danas ne znam ko je pustio moju decu, i dan danas je nepoznato lice radilo na aerodromu ’Nikola Tesla’ u vreme kada su deca izašla. Nikoga ja neću da izjurim sa posla, nije mi to cilj. Meni je cilj samo da se takve stvari ne dešavaju više“, naglašava ona.
Sa decom se čuje povremeno, otprilike jednom u dve nedelje. Ipak, naglašava da su pozivi instruisani, da deca ne govore ono što žele, već šta im otac kaže.
“Imamo povremeni kontakt sa njegovog telefona iako policija i dalje tvrdi da ne znaju gde je on, da ne mogu da ga lociraju. Sa njegovog telefona deca mene zovu pod strogom kontrolom, znači mogu da kažu samo ono što im je dozvoljeno i to je to.
Čim krene neka malo emotivija priča, razgovor se prekida. Nemaju oni opciju da pričaju sa mnom kad im mama treba, obično su to kasni večernji sati, čak i jedan posle ponoći, deca su psihički izmorena. Majke znaju taj glas glume, red u rečenici nije njihov, ne može dete to da osmisli u svojoj glavi. I onda recimo dešavalo se sutradan stigne poruka ’Mama, izvini, ja sam bila ljuta’“, navodi ona.
Slavica Burmazović dva puta bila je gošća emisije “Život priča“ uz pomoć koje je uspela da dođe do nekih ljudi i nekih kontakata. U pripremi je još jedna takva emisija, a osim povremenih tekstova u medijima i nade da će se nešto destiti, Slavici retko kad zazvoni telefon kako bi je neko obavestio šta je sa njenom decom.
“Osećam se obeshrabreno, bespomoćno, jadno. Iako je sistem i zakon na mojoj strani, na strani moje dece, ja ništa nemam. Džabe zakon, džabe presude... Ne mogu da kažem da ne boli, boli, ali mora da se živi s tim trenutno. Sve će to mama da popravi posle“, naglašava Slavica.
(Kurir.rs/B92.net/Nevena Zdravković)
Foto Filip Plavčić