Od ponosa Nemačke, i najvećeg i najluksuznijeg prekookeanskog broda svog vremena, nacisti su uspeli da naprave jednu od najvećih tragedija Drugog svetskog rata.
Prekookeanski brod Kap Arkona bio je nemački odgovor na Titanika. Sami Nemci od milošte su mu dali nadimak "Plutajuća palata", a na njemu su uživali samo oni nešto dubljeg džepa. Tako je 1927. godine Nemce i ostale Evropljane krenuo da prevozi do Južne Amerike i to je radio u rekordno kratkom vremenu - za samo 15 dana.
Osim što je bio najbrži, elegantni Kap Arkona je bio i najveći prekookeanski brod na svetu, a njegova je posada brojila skoro 500 članova.
Ali, njegove godine slave naprasno su završile dolaskom nacista na vlast. Brod je tada usidren na severnoj obali Poljske, u luku Gdinju. Tamo je prvo počeo da trune, a onda su ga nacisti obojili u sivo i prenamenili ga za vojnu upotrebu. Kap Arkona je tako postao "ploveća kasarna".
Međutim, i tu je funkciju obavljao relativno kratko, tačnije - sve dok Hitlerov ministar propagande Jozef Gebels nije odlučio da snimi film "Titanik". Da, nacisti su odlučili da snime film o tragediji iz 1912. godine, a Kap Arkona bio je idealan brod za tu priliku. U nacističkoj i vrlo izvitoperenoj verziji priče, za potapanje slavnog broda su bili krivi Jevreji i britanska posada, zbog čije su pohlepe stotinje ljudi izgubile život.
Ali, film je naišao na mnoge probleme, a njegov je redatilj usred snimanja smaknut zbog veleizdaje. Čovek je, naime, voleo da popije i poprilično je 'prekoračio' zacrtani budžet.
Kada je postalo jasno da će Treći rajh izgubiti rat, s vrha nacističke stranke došla je naredba da se unište "svi dokazi o Holokaustu", što je podrazumevalo kako koncentracione logore, tako i sve zatvorenike. Deo njih, koji nije ubijen poslat je prema Baltiku, s nadom da će odatle biti prevezeni u Kopenhagen koji je bio pod nacističkom okupacijom.
Ali nacisti su počeli da gube i Baltik, a njihove su brodove i podmornice redovno uništavali, sada već nezaustavljivi, Sovjeti. U januaru 1945. tako je na svoje poslednje putovanje krenuo i Kap Arkona.
Prvu grupu zatvorenika preko mora je preveo kapetan Johanes Gerds. Kada su mu rekli da to mora da ponovi, počinio je samoubistvo.
Za drugu evakuaciju zatvorenika na brod su ukrcani brutalno osakaćeni zatvorenici. Na poslednje putovanje Kar Arkone krenulo je oko 5000 ljudi.
Toaleti više nisu funkcionisali, zatvorenicima nije bila dostupna voda za piće, a unapred su odbačeni svi čamci za spasavanje da zatvorenici ne bi mogli da pobegnu.
Taman u vreme njegove druge plovidbe, iznad Baltika su kružile stotine britanskih Tajfuna, jednomotornih britanskih lovaca s misijom da "očiste" Baltik od nacističke prisutnosti. Nekoliko aviona se sručilo na Kap Arkonu 3. maja 1945. godine bez znanja da se pod palubom nalaze zatvorenici i civili, hiljade njih. Piloti su bili uvereni da uništavaju brod kojim iz Nemačke u Norvešku beži nacistička elita.
Pripadnici SS-a zabranili su posadi da na palubi nacrta crveni krst i bili su to poslednji trenuci nekadašnjeg ponosa Nemačke. Od 5000 ljudi na brodu, preživelo ih je 350. Kada je otkrila da je ubila gotovo pet hiljada nedužnih civila, Britanska vlada je dokumente o tome stavila pod oznaku tajnosti, a javnosti su otkriveni tek 1975. godine. Piloti su tek tada saznali šta je bilo unutar broda koji su bombardovali početkom 1945. godine.
Pri potopu Kar Arkone život je izgubilo nekoliko puta više ljudi nego pri potopu Titanika zbog čega se to smatra jednom od najgorih tragedija na moru, kao i najgorim primerom 'prijateljske vatre' u istoriji ratovanja. Ostaci tela su isplivavali na obalama Baltika tokom narednih nekoliko decenija, a poslednji takav slučaj je zabeležen 1971. Istraga je pokazala da je u trenutku potonuća na brodu bilo zarobljenika u više od 30 nacionalnosti.
Kurir.rs/Daily mail
Foto: Wikipedia