NOVI PAZAR - Kraj glavnog puta stoji tabla sa natpisom Hido Pljakić kako bi oni koji žele da pomognu lakše pronašli kuću ove porodice. Dok se nije ovde preselio, Hido je živeo u susednom brdovitom i veoma nepristupačnom selu Vrapče, gde kao invalid bez obe noge nije mogao nikuda da ode.
Sada, kad je lepo vreme, iz nove kuće u Ribarićima, može da se vozi na skuteru, a bliži su mu i ambulanta i prodavnice.
Kako prenose Priče sa drušom, novi dom porodice Pljakić sagrađen je od donacija dobrih ljudi iz celog sveta, koje je prikupio veliki dobrotvor Hido Muratović. Reč je o jednoj od oko 35 kuća koje su nikle u okolini Novog Pazara i Sjenice, a koje su bile preko potrebne siromašnim i socijalno ugroženim građanima.
Ovaj Novopazarac već više od tri decenije bavi se humanitarnim radom i, kako kaže, pomaže ljudima zaboravljenim od najbližih, ali i od države. U najzabačenija sela Peštera, Golije i Rogozne 20 godina putovao je „zastavom 101“, a onda su mu donatori iz Švajcarske pre nekoliko godina poklonili veća kola, kako bi lakše stigao do tih udaljenih mesta.
Hida u njegovoj misiji podržavaju i žitelji Novog Pazara i okolnih gradova, poklanjaju mu benzin i auto-delove, donose hranu, garderobu, ali i novac za ugrožene. Prosto je nemoguće proći kroz Pazar sa ovim plemenitim čovekom, a da mu barem jedan građanin ne preda kese sa potrepštinama i odećom i obućom, koje skladišti u za to namenjenoj sobi u prizemlju svoje kuće.
"Kuća nam je napravljena pre 18 godina i od tada, svaki Hidov dolazak za nas je praznik, posebno za Ramazan, kada dobrotvori šalju pomoć preko njega za sve nas koji ovde živimo. Evo, i sada nam je doneo stvari i nešto hrane", priča Bajramka.
"Još 1982. godine ostao sam zavejan u snegu, skroz promrzao, a onda su me spasile komšije. Zbog posledica od tog nemilog događaja i gangrene, posle više operacija, amputirana mi je noga. U međuvremenu sam se oženio Bajramkom i dobili smo dve ćerke. Posle još jedne operacije, ostao sam i bez druge noge. Hido nam je najmiliji gost, a sve ovo on ne bi mogao da radi da nije ljudi dobre volje iz celog sveta".
"Žitelji Peštera, Rogozne i Golije sami me pozovu kad im je teško. Dovoljno je da kažu: „Hido, nestalo nam je brašna“ i ja odmah kupujem šta treba i donosim: hranu, lekove, čak i kozu i kravu, ako treba", nadovezuje se Hido Muratović.
Uz mnogo iskustva, sada već ima plan za svaku kuću koju zida: kvadratura je oko 50 kvadratnih metara, radovi se izvode u roku od dve nedelje, a sve kuće imaju sličnu cenu, pa mu to olakšava prikupljanje para.
– Svoje priče objavljujem na Youtube kanalu, a kad god se gradi neki objekat ja kažem gledaocima: „Iza mojih leđa zidaju se vaši sevapi i vaše sadake, na moju dušu“. Ako neko želi, ja namenski odnesem dogovorenu količinu novca određenoj porodici. Postoji onaj koji beleži dobra dela, a dobrota je valuta koja nema cenu i ne može ostati nenagrađena", priča Hido i dodaje da kod njega nema nikakvih razlika, te da novac šalju ljudi svih veroispovesti i uverenja.
Svoju životnu misiju pod nazivom „Život na selu, ljudske sudbine zaboravljenih ljudi“ počeo je osamdesetih godina prošlog veka, kada je kupujući stare ćilime obišao skoro sva sela i video u kakvim uslovima žive zaboravljeni ljudi. Kasnije, kad je prodavao ćilime u Istanbulu, razmišljao je o onome šta je video, i po povratku se raspitivao u kom zaseoku koja porodica živi.
"Ulazio sam u njihove duše, u duše tih zaboravljenih, tamo gde caruju tuga i samoća. Ne mogu da opišem taj osećaj kad porazgovaram i doručkujem sa jednom zaboravljenom dušom. Srećni su i oni i ja", seća se Hido.
Pre polaska na put obavezno proveri kakvo je vreme na terenu, da ne bi ostao zavejan. Kada mu neko predloži novu porodicu ili samce kojima je potrebna pomoć, Hido prvo obiđe komšije, raspita se o materijalnoj situaciji, poseti porodicu i donese im kafu, šećer u kockama i banane, a zatim se narednih dana ponovo vraća sa idejom o humanitarnoj akciji. Bilo je i onih kojima je uveo struju, vodu, pomogao na razne načine, a svega toga ne bi bilo da mu, kako kaže, ne veruje dijaspora i donatori koji ga prate poslednjih decenija.
"Imam nekoliko volontera koji mi prave društvo. Prvih 15 godina išao sam sam, a sada uvek imam jednog prijatelja uz sebe. Čak i da se probuši guma, lakše je kad ste zajedno. Stalno smo na terenu, i leti i zimi, pred Novu godinu se prerušavam u Deda Mraza, za decu u udaljenim selima, koja samo tada imaju priliku da ga vide".
Nakon Ribarića, Hido je krenuo ka Sjenici, u posetu porodici Kolašinac. Kupio je osnovne namirnice i slatkiše u obližnjoj prodavnici, a tokom vožnje objasnio da oni žive u nekadašnjoj štali i da im je potrebna nova kuća.
U nezagrejanoj prostoriji od petnaestak kvadrata dočekuje nas Edina Kolašinac, sa sinom Harisom i ćerkama Harisom i Adisom.
Priča mi da šporet ne može da ugreje sobu u kojoj i spavaju i jedu, a da tu, gde su nekada bile krave, poslednjih sedam godina živi njena porodica. Suprug Muamer Kolašinac nije bio kod kuće, jer u Tutinu sezonski radi kao kasapin.
"Nekako smo renovirali ovaj deo kuće, zamenili smo daske na kojima je stajala stoka, i sklepali kupatilo. Imamo tuš kabinu, a šolju i ostale sanitarije dobili smo od ljudi kojima nisu više bili potrebni. Bojler ne radi, a vodu grejemo na šporetu. Volela bih da dobijemo kuću jednog dana. Hladno je, deca obuju vunene čarape, a kad je napolju minus 20, kao što često ume da bude u Sjenici, zalede se prozori. Tada imamo osećaj kao da smo u pustinji – priča Edina.
"Imala sam teško detinjstvo, majka me je ostavila kao bebu, pa sam odrasla sa rođacima. Sa šest godina izgubila sam bubreg i od tada nisam dobrog zdravstvenog stanja. I kad bih našla posao, ne bih bila sposobna da radim. Svakog dana uzimam hleb i obroke u Narodnoj kuhinji, u Crvenom krstu. Hido nam svaki put pomogne, donese hranu, odeću i novac od dobrih ljudi. Radujem se što je došao. Neka dragi Bog čuva i vas i njega i neka vam da zdravlja", završava Edina.
Hido za Priče sa dušom priča da je bogat čovek: ima zdravu porodicu, sina koji živi u Beču, srećno udatu ćerku i poverenje mnogih ljudi sa cele planete.
Pokazujući na zid sa fotografijama na kojima se nalaze porodice koje su zaboravljene, Hido se priseća jedne starice.
"Ovo je Selima Honić, starica iz sela Medare koja je, kada sam prvi put došao kod nje spavala u jaslama, u štali, pored krave. Za mesec dana smo uz pomoć plemenitih ljudi iz Sjenice sagradili kuću. Ponovo smo se sreli na pijaci u Sjenici, nosila je jandžik i prodavala jaja i mleko. Pitao sam je: „Bako, kako je u novoj kući?“. Zagrlila me je i odgovorila: „Dijete, para nemam da ti dam, ali ako ti treba svoje oko ću ti dati“. Tu rečenicu nikad neću zaboraviti ", seća se.
(Kurir.rs/Priče sa dušom, Nenad Blagojević/Foto: Priče sa dušom, Nenad Blagojević)