Budžet od tri miliona evra nije dovoljan za snimanje. Bolje bi bilo da su radili dokumentarno-igranu formu jer nosi manji rizik, kaže Vladimir Kecmanović
Pisac i scenarista Vladimir Kecmanović misli da serija o dinastiji Nemanjić, ovakva kakva je, nije trebalo ni da bude snimljena, a da je sa takvom temom, eventualno, mogao da izađe na kraj Dragan Bjelogrlić.
U intervjuu za Kurir on govori o stanju u društvu, šta nas čeka u nastavku „Senki nad Balkanom“ i otkriva zašto više nikad neće otići u svoj rodni grad.
- Nažalost, nemam o „Nemanjićima“ da kažem ništa lepo. U seriji igra veliki broj dobrih glumaca. Međutim, kad ih stavite u pogrešan kontekst, onda i njihova gluma ne može mnogo da popravi stvari. I pre emitovanja sam izražavao skepsu, a mnogi su se s RTS zbog toga ljutili.
Zbog čega ste bili skeptični?
- Budžet za tu seriju je ogroman za naše uslove, ali ni s njim ne može da se snimi kvalitetna epoha. Samo za film takve vrste, koji podrazumeva znatno manji materijal od igrane serije, treba najmanje pet miliona evra. A i tada bi sve bilo na klimavim nogama. Bilo je pametnije da su napravili dokumentarno-igranu seriju, koja je mogla da se uradi s ovim novcem. Pored toga, takav pristup nosi i manji umetnički rizik, pa rezultat izvesno ne bi bio katastrofalan. Nisam očekivao da će biti dobra serija, ali ni slutio da će u svakom aspektu da zakažu.
Šta vam najviše smeta?
- Uzmimo samo uvodnu scenu kad car Manajlo dolazi u Niš. Niko ne zna kako je taj susret tačno izgledao, ali je suludo da se prikazuje onako, u neuglednom ambijentu, kao da su se čobani okupili da se zgreju. Da se najmoćniji čovek na svetu onako zguri i zakašlje, a da ga Nemanja udara po leđima? Nije mi jasno kako je to nekom palo na pamet. Drago mi je što su taj deo izbacili.
Šta mislite kakve će biti ostale epizode?
- Montaža može da popravi mnogo toga, ali samo ako imate dobar snimljeni materijal. Moja očekivanja, posle ovakve prve i duge epizode, ne mogu da ne budu mračna.
Zašto ste vi odustali od snimanja „Nemanjića“ i pre konkursa RTS?
- Zbog novca. Bilo je nemoguće da se prikupe potrebna sredstava. Inače bismo se, verovatno, upustili u tu avanturu. Bjelogrlić je pokazao da ima smisla za pravljenje spektakla. Vrlo je racionalan, zna šta ne zna i koga za šta treba da angažuje. On nema ideju da može da bude sam svoj majstor, što je kod nas čest slučaj kod glumaca koji se prihvate scenarija i produkcije i režije i glume.
Bili ste u najužem izboru za Vitalovu nagradu. Da li ste iznenađeni odlukom žirija?
- Žiri je imao vrlo čudne kriterijume. Pogledao sam najuži izbor i za mene nema dileme da je nagradu trebalo da dobije Vladimir Pištalo za knjigu o Andriću. To je verovatno najbolja knjiga koja je prošle godine objavljena na srpskom jeziku.
A vaša knjiga „Kao soba u ogledalima“?
- To je mozaik priča. I mozaik motiva koji su prisutni u mom dosadašnjem opusu. Naravno, mislim sve najbolje o svom delu, ali Pištalova knjiga je, definitivno, krupnija stvar i od moje knjige, a posebno od pesmarice koja je nagrađena.
Da li ćete pisati nastavak „Nemanjića“?
- Dogovor je da Stojiljković i ja radimo trilogiju o Rastku Nemanjiću. Pišem i novi roman, koji bi trebalo da izađe naredne godine. Ima zanimljivu temu, koju neću da otkrijem. Radim i novu sezonu „Senki“. Još uvek nismo odlučili da li će se u njoj kao lik pojaviti kralj Aleksandar Karađorđević. Svakako će biti u pozadini.
Hoćete li Bjelogrlića ubiti?
- Nećemo, barem ne do kraja serijala. Neki drugi junaci treba da budu ubijeni. A glumci koji ih igraju zbog toga protestuju. Biće ubistava, ali glave neće padati.
Da li ste sebi namenski napisali ulogu u seriji?
- Jesam, ali to mi nije bila prvobitna namera. Scena suđenja je bila zamišljena kao masovna. Onda je došao Bjela s idejom da napravimo kamernu scenu zbog nedostatka novca. Napisao sam je ponovo, ali se požalio da nemaju sudiju. Predložio sam mu da ja to odigram.
Neki kažu da ste sjajan glumac, neki da nemate pojma?
- Mislim da su i jedni i drugi u pravu.
Ljubomir Radanov