“Vi sad pokušavate da uradite neki intervju sa mnom...” rekao mi je glumac Čedomir Petrović posle par minuta našeg razgovora.
Znao sam da ne voli intervjue ali sam i znao da ima mnogo toga da kaže.
Pričali smo o svemu... Zašto je besan na smrt zbog Nebojše Glogovca, zbog čega se Čkalja i Paja Vuisić nisu družili privatno, čega mu je žao kad gleda Nemanjiće....
Najmanje smo pričali o politici, pa smo je prebrinuli na samom početku.
“Dolazi opet predsednik Kine, to je velika stvar. Ovo što Vučić juri i ide ja to poštujem.... Ali ima ljudi koji samo sede i kritikuju. Vidite kako je prošla opozicija... Poštujem to što Vučić radi. To je toliko vidljivo da bi samo zlonameran čovek rekao da ne vidi.”, rekao mi je skoro u dahu.
Tu smo sa politikom i završili. Skrećem temu na biografiju mog sagovornika o kojoj se ne zna mnogo...
“Ma šta da pričamo o tome, ionako će opet reći - on je loš glumac, neuspešan, sve uloge je dobijao zbog oca... Dok sam ja igrao u pozorištu ti isti se najverovatnije nisu ni rodili ili nisu tada ni išli u pozorište.”
“Šef samoposluge”
Bio je član u tri pozorišta, igrao je skoro 18 godina neprekidno.
“Poslednji put sam zaigrao 1989. godine u Zagrebu... Danas ste glumac samo ako se stalno pojavljujete na televiziji u reklamama i igrate u ove dve tri poslednje serije. Pre neki dan, gleda me jedna starija žena pa kaže, da niste vi bili nekad šef samoposluge... Nisam gospođo. Poznati ste mi od negde, al ne mogu da se setim, tu majku mu i pljune mi na cipelu... Posle desetak minuta i nabrajanja svih mogućih profesija, viknu sva srećna, ma vi ste bili frizer preko puta u salonu... Jesam gospođo.. pa eto vidite da vas znam od nekud...i tako.”
Podsećam ga na njegovu genijalnu rolu u emisiji nekadašnjeg školskog programa TV Beograd “Vukov ćošak”.
“To je Miloš Radović genijalno uradio... Ni on ne može mnogo da radi... On je pošten čovek i miran a takvi teško prolaze danas. A nekad se kvalitet pitao dosta. Danas ne. Danas svako može da bude glumac. Pisao sam ja to sa Ranko Munitićem o toj kulturi kod nas. Nema toga više... Evo pogledajte ove Nemanjiće i ove druge serije... Imamo odlične glumce, ali igra njih troje četvoro koji imaju para, koji su producenti.”
Priča mi kako su pre jedno tridesetak i više godina na Fakultetu dramskih umetnosti odbili Branka Plešu, Radeta Markovića i Peru Banićevića koji su se nudili da budu profesori glume u Beogradu.
“Onda su oni otišli u Novi Sad. I onda vi odbijete takve veličine a imate danas na akademiji predaju glumu koji nisu nikad stali na pozorišne daske. Kod nas gluma postaje sve više teorija... imamo čak i doktore glume. To su te nepravde i paradoksi. I ovo sa privatnim akademijama... Izlazi 50 glumaca godišnje a ne može da se zaposli nijedan glumac, jer je zabranjeno zapošljavanje. To je čista pljačka što rade moje kolege po tim privatnim akademijama. Znate kako danas glumci i glumice dobijaju posao... ”
Prisetio se čuvenog bifea Ateljea 212 u kome su sedeli gorostasi ondašnje glumačke scene.
“Sećam se kad sam bio u Ateljeu, pa uđete u bife a jedan pored drugog sede Zoran Radmilović, Taško Načić, Milutin Butković, Đoka Jelisić, Bata Stojković, Mira Banjac, Ružica Sokić... Mihiz. Uđeš unutra i usereš se kad ih vidiš. Nema toga danas...
Igrao sam dosta sa Zoranom, družili smo se dosta ali ne mogu da kažem da sam ga poznavao.
Ni sam sebe čovek ne poznaje dobro. Ja sa sobom živim tolike godine pa ne mogu da kažem da se poznajemo, baš mnogo.“
Začudilo me je što ne ide u pozorište...
“Ne mogu da sedim dugo, imam problem s leđima, a kad stojim duže bole me noge. I ovo spuštanje cena u JDP. Nekad se one nisu spuštale kada su igrali: Mira Stupica, Marija Crnobori, Rahela Ferari, Ljuba Tadić, Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović... kada su režirali Mata Milošević, Stupica... Bile su toliko koliko su bile, pa ako hoćeš da gledaš ti kupi kartu.... A sad se prema njima odnosi kao prema nekoj potrošnoj robi....”
Kaže kako priča mlađim kolegama ali oni ne znaju ni glumce od pre 20-30 godina...
“Misle da sve počinje od njih... Možda je to i dobro?”
“Niko živ ne može da te nauči da budeš glumac.”
Na pomen mladih kolega pomenuh mu iznenadan odlazak nekoliko naših glumaca. Pitam ga da li je to posledica i delom od stresnog posla kojim se bave...
“Strašno je što su otišli... Ali nije posao stresan.... Šta da kaže moja supruga koja je anesteziolog 45 godina... Radi se o životu i smrti. To su stresne stvari... Stresne stvari su biti rudar... Kad siđeš dole u jamu, stotine metara, pa misliš da li ćeš izaći tog dana... To je stres... A biti glumac je zanat. To ljudi mistifikuju taj posao. Niko živ ne može da te nauči da budeš glumac. Ili imaš to u sebi ili nemaš. U „Građaninu Kejnu“ Orson Vels zida operu za svoju ljubavnicu, napuni je publikom ali ona krešti a ne peva... To se ne kupuje. To ne može na silu i preko veze.
Danas se pre svega bavi pisanjem.
“Pišem, to me održava. Mnogi misle da je pisati lako... Ali to što izlazi iz duše nije lako ukomponovati sa pravopisom. Ali eto ... Ko sve danas piše knjige,.... Ali te knjige se najviše prodaju. To je najgore. Danas političari koriste pesnike i pisce samo da ih citiraju. Neko mu dodao tamo nešto i on pročitao. Jel onaj ministar Đorđević što je uradio ono za 8. Mart... Čitao Dučića... On ako je nešto pročitao od Dučića ja se sečem... Nego mu je neko doturio to... Ali on čita to i vređa žene... To je uvreda žena... Ali nije mi on kriv već Dučić koji je to napisao. Ali ko sme da pipne danas Dučića, jer odmah ste dirnuli u osinjak nacionalista.”
I onda govori o nečemu o kome retko ko želi da priča....
“To su te svete krave u umetnosti koje se ne diraju... A vi nemate pojma da Šekspir ima i loše napisanih tekstova... Ja znam Nušića napamet... Koliko ima velikih pisaca i slikara koji su pisali i crtali sranja. Ali to niko ne sme da kaže. I tu se sad pojavljuju kritičari likovni ili književni koji će da mrsomude i da palamude... da vam objašnjavaju šta ćete i kako doživeti, jer to što se meni nešto ne dopada to je moj problem... Znate, ima Nušić priča koje nisu dobre ali mi ga pamtimo po genijalnim komedijama koje je napisao i tako treba.“
“Mogli su da uzmu Entoni Hopkinsa da igra Nemanju.”
Razgovaramo u vreme dok se na prvom programu emituuju “Nemanjići”.
“Gledao sam Nemanjiće ali mi je žao... Znam da je tu dosta truda uloženo i onda mi je žao kad gledam to... Gordana Mihića ne poznajem ali znam šta je radio... Sve mi je ovo čudno, ne znam zašto je to tako napravljena serija... Doduše, najlakše je kritikovati. Znam kad se radi predstava 2-3 meseca i onda posle čitate kritiku gde vas je kritičar iseckao na komade.. I posle vi treba da nastavite da igrate. Ali ovaj čovek stoji ispod svoje slike, kao povratak u budućnost (Sveti Sava koji se zamonašio ispod svoje freske)... Kako se potkrala ta greška? Mora da je neko video tu sliku pa da kaže - Ej bre ti igraš tog Svetog Savu pa vidi ti si na zidu... Neko iz ekipe... rekviziter ili onaj što drži bife. Ne mogu da verujem u toliko neznanje. To je kao kad bi se snimala serija o Titu i njegovom suđenju u Bombaškom procesu. Titu u sudu 1928. godine izriču presudu na pet godina robije a na zidu iznad sudskog veća visi njegova slika u maršalskoj uniformi“
Kaže kako je čekao Nemanjiće ceo život.
“Stalno se govorilo kako moramo da imamo seriju kao što imaju Englezi... Popeše mi se sa onim Henrijem osmim i njegovim ženama na vr‘ one stvari... Više znamo englesku nego našu istoriju. I stalno se govorilo da je i naša istorija bogata događajima, spletkama, ubistvima, izdajama... E sad su se s oproštenjem dokopali te naše istorije i usrali stvar.”
Pominjem mu Šotrin “Boj na Kosovu” koji su takođe kritikovali ali koji i nije toliko loš.
“I taj Boj na Kosovu nije ništa bolji od Nemanjića... Bolji su možda glumci... Ovde ima glumaca koje ja ne poznajem. U ovakvoj seriji koja govori o Srbiji, u seriji koja se prvi put ovakva pravi to je morala da igra prva liga.”
Iznenadio se kada je čuo da se u medijima pisalo da je uloga Stefana Nemanje prvo nuđena Lauševiću pa kad je on odbio onda je ponuđeno Voji Brajoviću... Kada ni on nije pristao pripala je Neleviću.
“Pa to izgleda kao da su Stefana Nemanju jurili po ulici da ga nađu. Ako gledate kao reditelj ova trojica nemaju dodirnih tačaka. Laušević, Brajović i Nelević... Šta oni imaju glumački zajedničko... Znači svako može da igra Nemanju... Prvo Gordan Mihić je sigruno imao u glavi glumca... On je ipak veliki pisac... Valjda se nudi onome kome taj lik odgovara... Ali dobro, znam, date su pare, mora da se snimi... Ali ako hoćemo da s tom serijom zaradimo, da je prodamo komšijama, uzmite stranog glumca koji će da proda seriju. Smanjite pljačku na RTS i ostavite neku siću za kulturu i umetnost... Mogli su da uzmu Entoni Hopkinsa da igra Nemanju... Barton je igrao Tita pa se prodavao film u svetu. Jer niko nije čuo za Nelevića nego za Bartona”.
Spominjem kako su Nemanjići donekle ipak iskorak od onih serija koje smo viđali od devedesetih na ovamo.
“Bile su to zabavne serije, da se narodu skrene pažnja sa tačkica, sa bonova, sa benzinom po ulicama,... To je sasvim normalno to je namenski radjeno... To je sasvim normalno... I Srećni ljudi i Bolji život i blago koje stiže... I mora da ima neki zakon da može da ide repriza ali ne tako često nego da prođe par godina... Znate, ogadite ljudima ono što valja. Ali oni eto naprave loše i onda vade reprize...”
Ističe kako crna lista postoji kod glumaca...
“Svi se prave blesavi... Zoran Radmilović je tako jednom zaređao po redakcijama na tv i rekao ljudi ajteu pizdu materinu nemam leba da jedem vi mi ne dajete ništa da igram. Zpovite me da igram. Ali posle su ga zvali... Potpuno su ga zaboravili... Vi ne znate, ja sam radio seriju za RTS koju neće da puste 10 godina. Jer sam bio u svađi sa onim pokojnikom (Aleksandrom Tijanićem) koji nije hteo da je pusti, ljut što mu nisam ime stavio na špicu i to sad stoji tako u bunkeru... A voleo bih da publika vidi tu seriju... Za njih je i snimana, njihovim parama.
I stalno se čude kako to da jedan glumac može da piše, režira i glumi a da nije Radoš Bajić i kad oni sve te profile imaju na televiziji pod platom i varijabilom, imaju mali milion urednika i svi su oni jalovi i beskorisni”.
Zašto je to tako?
“Zato što je sa RTS proterana svaka ideja i kreativnost i znanje, morate biti podobni ljigavci, da se šunjate po kancelarijama, špijunirate kolege ko šta priča i ko ogovara i napada vrh RTS. To je oduvek bilo na ceni. Moj otac je bio takav čovek da je govorio svakome ono što misli a to ljudi nisu voleli. Ali ti ljudi su otišli odavno. Međutim ostala je neka kao anatema tako da na neki način kroz moju Jovanu i mene žele da mu se osvete. Ne znam nije mi jasno... Otkud ovaj Bujošević na televiziji... On je tu zalutao... Pogrešno ušao. Kao da se šetao Tašmajdanskim parkom, pa ga nasilno uveli u zgradu. On se razume u rad televizije, kao Marica u kriv k***c. I postaviše onog Bradića za urednika, on koji je bio sve živo u ovoj zemlji... I ministar i reditelj i upravnik svih pozorišta,... Samo još nije bio predsednik vlade... a i to će da bude, ako ga poguraju malo ovi njegovi.”
Kaže kako je novac preovladao i otišao na prvo mesto.
“Nema više poštovanja prema onome što ljudi rade. Suviše su ljudi postali zli, nezadovoljni... Pogledajte sva ta ubistva... To nekad nije bilo. Kod nas Srba nema više ništa sveto. Sve se pljuje i napada.”
Hteli ili ne došli smo i na temu rijalitija.
“Rijaliti su svugde u svetu ali mi počinjemo da se navikavamo... Ovo nije samo ekonomska i politička tranzicija... To je i ljudska tranzicija... Oni u SAD su se već navikli na to... Ja to ne gledam... I oni ne mogu da vaspitavaju nikoga... Nemaju uticaja. Nema zaraze od toga... Sve će to proći...”
"Dvogodišnji pomen Gagi. Došla Milena i petoro šestoro ljudi. To vam je slika jednog naroda"
Okrećemo priču ipak nazad na pozorište, na glumce koji su nekada bili i veliki ljudi i veliki umetnici... Pričamo o Petru Kralju, Paji Vuisiću...
“Peru sam mnogo voleo... On je došao na moju promociju knjige dva-tri meseca pre nego što je otišao... I došao je i čitao je neke delove i to mu nikada neću zaboraviti... Ali eto pričam baš mojoj Smiljki... Gledam dvogodišnji pomen Gagi Nikoliću, došla Milena i petoro šestoro ljudi... To vam je slika jednog naroda... Na te sahrane svi isti idu... To je neverovatno ne znate koga sahranjuju ali znate ko će doći na sahranu... Isti ljudi drže govore na sahranama...”
Setio se kako je to bilo kad je umro Bora Todorović.
“Bora, kad je umro ja sam napisao tekst o tome... Jer gledao sam - bila neka pogašena svetla na komemoraciji, Borina slika sa crnim florom preko cele slike, pa to Bora ne bi nikad dozvolio, bio je šarmantan, duhovit, pa kolege dramski umetnici, bivši ministri, kao nešto drame, stiskaju oči kao Tadić na Đinđićevom grobu, ali ništa da izađe iz njih, ni kap. Valjda to što ne mogu da igraju u pozorištu to onda oni igraju na tim komemoracijama... I ja sam onda napisao da bi mogli da naprave neku predstavu od toga pa da idu da tezgare po Srbiji... Naljutili se posle na mene... Nemam pojma zašto?”
“Smrt je baš prokletinja jedna... Baš je jedna s oproštenjem jedna pizda.”
“Ko je napravio kreaciju u poslednjih 10 godina u pozorištu... Čuo sam da je Glogovac bio takav... Oca sam mu slučajno upoznao on je sveštenik u Pančevu... Ali verujem da je bio sjajan glumac.... I ta smrt je baš prokletinja jedna... Baš je jedna, s oproštenjem, pizda... Umesto da uzme nekog od nas ona uzme tako mladog čoveka... Meni je Mustafa Nadarević pričao da je Glogovac bio sjajan. Gledao ga na Brionima. Ali sam video odmah... Odmah sam video da je genije...”
Kaže kako je voleo Žan Gabena.
“On je pičio svoje baš kao i Paja Vuisić...”
Da rešimo konačno misteriju - zbog čega Čkalja i Paja nisu pričali... Ili ipak jesu?
“Ma neću da objašnjavam te gluposti... Te nisu razgovarali, te bili u svađi... Pazite, Paja je bio čovek koji je imao svoj život... Voleo je Adu, voleo je reku, voleo je piće... S druge strane moj otac je mrzeo reku... Kad je imao 6-7 godina otišao je sa komšijom koji je imao 15 godina na Rasinu da se kupaju... I ovaj komšija skočio u vodu i nije više izašao... Otac sedeo do uveče i plakao... Skupio posle stvari i vratio se kući. Ovi već počeli da ih traže. I od tada je zamrzeo reku... Alkohol nikada u životu nije uzeo. Pa kako da se druže dvojica koji imaju potpuno različite navike... I oni se nisu skupili tu da idu na Adu da piju već da naprave seriju. Oni su normalno razgovarali međusobno. Neka svi glumci ne razgovaraju tako kao njih dvojica i neka naprave kao oni, nešto slično. Kod nas su svi kumovi, prijatelji, grle se, ljube se, smeju se sami sebi i čestitaju jedan drugom kako su to dobro odigrali, a nema ništa grđeg u glumi od toga... i onda na kraju ispadne sranje”
I uradismo intervju...
Na kraju mi malo kroz šalu malo kroz zbilju kaže:
“Nek stoji to što smo pričali... Jednom, kad odem... Pa onda pustite...”
Kurir.rs/Petar Latinović
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Nikada nećemo saznati da li su zažalili zbog toga: Ovi poznati domaći glumci su odbili kultne uloge (VIDEO)