ISPOVEST OCA DVA DEČAKA SA AUTIZMOM: Najviše želimo da oni budu samostalni
Treba im mnogo ljubavi: Brojne su predrasude prema osobama koje imaju autizam, a jedna od njih je da one žive u nekom svom svetu, što nikako nije istina
Vladan (11) i Pavle (9) su braća i idu u istu školu. To ne bi bilo nimalo neobično da se ne radi o specijalnoj školi i da obojica nemaju istu dijagnozu - autizam.
Autizam je čest poremećaj, koji može da pogodi svaku porodicu, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost, socijalni i ekonomski status.
Četvorostruko je učestaliji kod dečaka nego kod devojčica.
- Vladan je kao beba bio kao i svako drugo dete. Sa devet meseci izgovarao je „mama“, „tata“, „baba“, prohodao je sa godinu dana - priseća se njihov otac Marko i dodaje:
- Kada je napunio dve godine, uočili smo da manje priča, ali svi su nam govorili da je to sasvim normalno, naročito za dečake. U to vreme moja supruga i ja smo odlučili da imamo i drugo dete, tako da je razlika između njih dvojice samo dvadeset dva meseca.
Kada je Vladan napunio tri godine, shvatili smo da ipak nešto nije u redu, bez obzira na to što roditelj najteže uočava promene kod svog deteta. Mnogo smo razgovarali o tome i na kraju uvideli da je naše dete ipak drugačije od ostalih. Javili smo se lekaru, izrazili svoju sumnju i tada su počeli razni pregledi sve dok na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici lekari nisu postavili dijagnozu: autizam. Prvo Vladanu, a malo posle toga i Pavlu - s uzdahom se tih trenutaka priseća ovaj brižni otac.
Stalna relacija
Lutali su dugo, vodili decu na logopedske tretmane, pokušavali sve za šta bi samo i naslutili da može da pomogne, a onda su po preporuci došli u specijalnu školu i konačno mogli da odahnu.
- To je bilo nešto najbolje što je moglo da nam se desi. Već posle nekoliko meseci boravka dečaka u ovoj školi primetio se značajan napredak. Svaki naš radni dan izgleda tako što ih dovozim u školu, a posle nastave vraćam ih kući. Iako mi ponekad, kao i svima, bude svega preko glave, dovoljno je da ih vidim nasmejane i spremne za pokret u školu, da vidim sjaj u njihovom oku i osmeh na licu, pa da sve zaboravim - ističe tata Marko.
Tata Marko se sa svojim starijim sinom savršeno razume, a on je s njim u društvu poslušan, komunikativan i spreman na saradnju. Pavle je, međutim, više privržen majci.
- Posle polaska u školu Pavle se takođe promenio. Do tada nikada nije poželeo da igra fudbal sa mnom, a sada me veoma često zove da idemo napolje i šutiramo loptu. Možda vama to ne izgleda kao neki veliki uspeh, ali za nas je veoma veliki pomak i napredak. Poželeo je i psa i ja sam mu ga kupio. Vladan ide sam u prodavnicu. Po spisku kupi sve namirnice, dođe do kase i plati. Jovan ima savršenu moć zapažanja i pamćenja, a siguran sam da zna bar puno pesmica napamet, dok je Jovan pravi stručnjak na kompjuteru. Potrudiću se da im omogućim da svoje potencijale razviju do krajnjih granica, jer me samo njihova sreća čini zadovoljnim roditeljem - iskren je on.
O tome se malo zna
- Nedavno smo se našli u situaciji da je Jovanu trebalo popraviti jedan zub, i to u totalnoj anesteziji, pre koje je bilo potrebno uraditi kompletne laboratorijske analize. Kada sam rekao da dete ima autizam, tehničar u laboratoriji je ostao zaleđen. To su uobičajene dnevne situacije s kojima se roditelji dece sa autizmom sreću. Nikada ne smemo zaboraviti da su osobe s autizmom iste kao svi mi, samo im je neophodan poseban režim ophođenja, ali i mnogo, mnogo ljubavi, jer samo tako mogu da opstanu u ovom društvu. Biću najsrećniji čovek kada upornim radom i ogromnim strpljenjem svoju decu osposobim da budu samostalna. To je moja najveća želja i moj životni cilj - završava svoju priču Marko.
Vesna Stanimirović