Jednog prolećnog jutra 2015. godine Barbara Lipska iz Virdžinije je ustala iz kreveta, stavila boju na kosu i otišla na trčanje po svom kraju.
Kada se nakon dugo vremena vratila, njen suprug Mirek je ostao zapanjen.
"Izgubila sam se u sopstvenoj četvrti. Farba koju sam to jutro stavila na kosu, kapala mi je za vrat. Izgledala sam poput čudovišta kad sam se vratila", kaže Lipska. Iako se danas seća tog trenutka, tada je bila potpuno nesvesna svog izgleda i neobičnog ponašanja. Lipska proučava razvoj mentalnih bolesti i razvoj mozga u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje. U svom radu ispituje molekularnu strukturu mozga ljudi koji imaju šizofreniju ili neki drugi poremećaj zbog kog su sebi oduzeli život.
Tokom dva meseca u 2015. godini i kod nje same su se pojavili simptomi nalik na demenciju i šizofreniju. Tek je posle saznala da je to bila posledica tumora koji je rastao u njenom mozgu. Tumor koji se proširio njenim mozgom uzrokovao je slična ponašanja i osećanja kao kod ljudi čije je mozgove proučavala. Lipska je preživela i u saradnji sa novinarkom napisala knjigu o svojoj bolesti i oporavku. Povodom izdanja knjige, dala je intervju.
Šta se događalo u Vašem mozgu?
U to vreme nisam znala, niti je niko znao. U mojoj glavi su rasli nepoznati tumori. Mozak mi je natekao i upalio se. Sve u svemu, imala sam oko 20 tumora.
Kako ste se promenili kao osoba?
Menjala sam se postupno, od brižne majke, bake i supruge u neku vrstu bezdušnog čudovišta. Vikala sam na muža, unuke i decu. Ponašala sam se kao podivljali dvogodišnjak i to sve vreme. Izgubila sam frontalni korteks – bio je natečen i nije funkcionisao. Takođe, izgubila sam delovi mozga zadužene za visoke kognitivne funkcije. Delovi koji nas čine ljudima i koji regulišu šta sanjamo, kako volimo, kako se ponašamo, jesmo li suzdržani ili želimo na trčanje jedva obučeni i sa farbom za kosu koja kaplje na sve strane.
Kroz šta je sve porodica prolazila?
Mislim da je čitavo iskustvo bilo strašnije za moju porodicu nego za mene jer je nisam shvatala što se događa. Ja sam na neki način bila pošteđena svega. Članovi moje porodice s vremenom su počeli da shvataju da gube osobu koju vole. Nisam ih gledala u oči. Nisam osećala empatiju. Povredila sam ih i to je bilo užasno. Sada sam im jako zahvalna. Nadam se da se to više nikad neće ponoviti. To mi je sad najveća briga.
Šta ste naučili o mozgu?
Naučila sam nešto što sam i znala, ali sad sam dobila snažan dokaz. Mentalna bolest je oboljenje mozga. Nije to neka kratkotrajna stvar kao nedostatak volje, niti ima veze s time kako sam odgojena i kakva je moja porodica. Takvu bolest morate tretirati kao i svaku drugu bolest – bolest srca, bubrega ili jetre. Još uvek ne znamo šta ih prouzrokuje. Znamo da se radi o fizičkim promenama u mozgu.
Koji tretman je pomogao?
Lečili su me na mnogo različitih načina – radijacijom, imunoterapijom, steroidima za oticanje i ciljanom terapijom tumorskih ćelija. Verovatno je sve pomoglo pomalo, ali moj utisak je da je imunoterapija pomogla najviše. Svađala sam se sa doktorom i govorila mu da mi ne daje toliko lekova, jer neću znati koji mi je pomogao. On se nasmejao i rekao: "Znaš šta, baš me briga koji ti je lek pomogao ako ti je bolje." Ubrzo nakon toga stanje mi se popravilo. Sad se osećam odlično, iako sam slabija nego pre. I fizički i emotivno. Prošla sam kroz jako puno toga. Moj mozak su opteretili lekovima, radijacijom. Izgubila sam vid na levom oku. Izgubila sam osećaj ravnoteže. Ponekad sam dezorijentisana i gubim se. Ali znate šta? Živa sam – i to je sve što se računa. I srećna sam!
Kurir.rs/Jutarnji.hr, Foto: Profimedia