Na saslušanju u Višem tužilaštvu, nekoliko sati nakon što je uhapšen 15. septembra prošle godine, osumnjičeni je izjavio da nije kriv i da ne zna zbog čega je protiv njega pokrenuta hajka
Nisam ubio svoju suprugu! Ovim rečima je, prema zapisniku o jedinom saslušanju Zorana Marjanovića u istrazi, on 15. septembra prošle godine, 15 minuta posle ponoći, u Višem tužilaštvu u Beogradu počeo da iznosi svoju odbranu. Lisice na ruke stavljene su mu nekoliko sati ranije u porodičnoj kući u Borči. U pritvor je sproveden oko 1.30 te noći.
- Na mene je iz nekog razloga podignuta hajka od trenutka kada se to dogodilo, meni je to potpuno neobjašnjivo. Toga dana smo bili zajedno na početku nasipa, Jelena, Jana i ja. Jelena je otišla da trči, tu su bili brojni svedoci koji su nas videli i koji su videli kako je Jelena sama otišla na nasip da trči tako što se popela i krenula u pravcu druge rampe. Ja sam ostao sa Janom, i posle 15 do 20 minuta dete i ja takođe smo se popeli na nasip i krenuli u laganu šetnju, kako smo inače i radili, jer Jelena istrči do druge rampe i vrati se, tako da se susretnemo - rekao je Zoran u svoju odbranu.
Prvo pozvao policajca
On je opisao da su se do tog mesta dovezli „mercedesom“ koji je vozila Jelena. Od deteta se, kao tvrdi, nije razdvajao, niti je ijednog trenutka silazio sa nasipa na kom je narednog dana pronađeno Jelenino telo.
- Kada sam ja primetio da Jelene nema, počeo sam da je zovem na mobilni, zvao sam je jedno pet ili šest puta sigurno, telefon je zvonio i ona se nije javljala, pa sam tada pozvao mog prijatelja Borisa Pucića, koji inače radi u PS Borča, kako bi me posavetovao šta da radim jer Jelenu ne vidim i ne javlja mi se na mobilni telefon. Boris mi je tom prilikom preko mobilnog telefona poslao dva broja telefona na koja treba da prijavim Jelenin nestanak, pa sam to i učinio i nazvao jedan od ta dva broja - ispričao je on.
Na saslušanju je rekao da je sa ćerkom došao do kraja nasipa, do rampe, a potom pozvao brata i oca da dođu jer nije znao šta da radi.
- Podvlačim, ja nijednog trenutka nisam silazio sa nasipa, nijednog trenutka se nisam odvajao od Jane. Dete o tome može da posvedoči, ona sada ima šest godina i pamti sve.
Jana nije plakala
Marjanović je govorio i o tome da je na nasip prvo došao njegov prijatelj, policajac Boris, a potom otac i brat.
- Za to vreme, do njihovog dolaska, kretao sam se po nasipu pored rampe i dozivao Jelenu punim glasom. Jana je stajala pored mene i mogu da kažem da se uznemirila kada sam ja počeo glasno da dozivam Jelenu jer sam to radio kroz plač, ali Jana nije plakala. Jana je sa sobom nosila malu vijaču, koju je s vremena na vreme preskakala na nasipu.
(Kurir.rs/Jelena Spasić/Foto: Privatna Arhiva, Dragan Kadić)