Iz istorije ništa nismo naučili, izvrnuli smo mentalitet i ceo svet vidimo iz tačke svog stajanja, pošto-poto moramo da budemo rukavac za sebe koji će se toliko odvojiti da će presušiti, kaže glumac
Nebojša Dugalić jedan je od junaka nove seriji „Jutro će promeniti sve“, koja govori o mladima u potrazi za smislom u svetu bez perspektive. Razgovarali smo s glumcem o tome šta je ono što savetuje svojim studentima i ko su današnji idoli.
Igrate oca glavnog junaka, koji se bori za svoje ideale i snove. Čini li vam se da se istorija iznova ponavlja i da ste i vi stajali na njegovom mestu?
- Kroz celu istoriju se sve ciklično vraća. Ratovi, stradanja, sve što čovečanstvo nosi kao svoj vekovni prtljag. Nije suština u konstataciji da se ništa ne menja, nego kakav će se čovek prikazati pred sobom i pred drugima u suočenju sa izazovima takvih cikličnih ponavljanja. Dakle, koliko će čovek ostati čovek nezavisno od onog što preživljava.
Šta je ono sa čim se bori današnji čovek?
- Kako opstati u ljudskom smislu. Čovek vapi za osećajem smisla i te gladi se ne može odreći. Kako naći te odgovore kada mu instinkt samoodržanja nalaže da se snađe za elementarnu egzistenciju. To je ono s čim se suočavamo oduvek ovde. Čovek uvek ima osećaj da treba da krade od života svaki trenutak ne bi li u nečemu što je ukrao prepoznao sebe i ono što je samo njegovo lično.
Radite sa mladim glumcima i studentima. Koji im savet dajete?
- Teško je i nezahvalno davati savete i recepte za takve stvari. Mislim da je velika greška odgovore na takva pitanja očekivati spolja, od drugog. To mora svako za sebe da da. Nije stvar u tome da će vam neko nametnuti nekakav ideološki obrazac na koji ćete se vi ugledati, pa u odnosu na to imati nekakav ideal.
Koliko mladima fali hrabrosti i ideala u današnjem društvu?
- Nažalost, mnoge stvari ipak moraju da nam obezbede neki drugi, oni koji su se obavezali da predstavljaju ovaj narod i da zapravo tom narodu obezbede neki kontekst i platformu na kojoj će moći da se izraze. To bi trebalo da bude normalan poredak u društvu. Međutim, to nije tako. Uvek postoji ta tenzija između osećanja lične ostvarenosti i onoga šta društvo omogućuje kao prostor tog ostvarenja. Svakako ova serija i jeste priča o tome - o čoveku koji je bio uspešan, bio je jedan od 10 najboljih studenata, otišao na master na Berkli i tamo imao uspeha i u poslu, ali dostigavši svoj san shvatio je da on traži nove cene, nove naplatne rampe na koje u svom snu nije računao i shvatio je da je ta cena za njega preskupa. Dolazi se do toga da socijalni uspeh ne donosi spokoj čoveku, već njegovo neprestano traganje. Naravno, čovek ne može da živi bez ideala, ali mi živimo u društvu u kome smo zaboravili svoju vekovnu istoriju. Kako smo se mi to preinačili kao ljudi da sve što smo vekovima uvažavali više ne važi u nama i nije deo nas.
Čega to treba da se setimo?
- Prinuđeni smo da isključivo budemo oni koji postoje ovde i sada. Svi smo mi zajednički tok. Hajde da vidimo na čemu su to naši preci temeljili smisao i ideju. Kako je moguće da nakon toliko primera u prošlosti mi ništa nismo naučili i zadržali. Mi smo danas potpuno izvrnuli mentalitet. Mi smo društvo nekih egocentričnih usamljenika, koji zapravo ceo svet vide iz tačke svog stajanja, a ne sa stanovištva odgovornosti prema drugome... Treba stati i setiti se onoga što je toliko godina teklo, a ne da pošto-poto budemo neki rukavac za sebe koji će se u jednom trenutku toliko odvojiti da će presušiti.
Mona Cukić