Glumica Jelena Žigon preminula je u 85. godini posle kratke bolesit.
Smatrali su je muzom mnogih velikih pesnika jer je o njoj napisano desetine pesama. Među njima se izdvaja antologijska poema Ace Sekulića posvećena Jeleni „Bar ti budi večna“.
Dramatizovala je poeziju Dušana Kostića, Desanke Maksimović, Dragana Kolundžije... a 17.marta ove godine bila je scenarista scensko-muzičke poeme o Simonidi izvedene u Narodnom pozorištu kojoj je Jelena posvetila čitavu knjigu pesama, sabravši 101 pesmu o našoj kraljici čije su izbodene oči postale simbol srpskog stradanja na Kosmetu.
Sa ćerkom Ivanom i Gavrilom Kujundžićem pre 14 godina osnovala je ansambl
„Kosovski božuri“ i održala nebrojane koncerte širom Srbije i inostranstva.
Kao čuvar poezije znala je i govorila napamet 3 sata poezije i nije ostavljala bez suza nikog kada je govorila Majku Jugovića.
Iako snažne energije, nesalomivog duha poput Jugovićke koju je kazivala, iznenadna bolest prekinula je otkucaje jednog od najplemenitijih srca srpske umetnosti.
Smrt majke Jugovića
Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovu vojska,
U toj vojsci devet Jugovića,
I deseti star Jug Bogdane.
Boga moli Jugovića majka,
Da joj Bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti nad Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog starog Jug Bogdana.
Što molila, Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova;
Pa odletje na Kosovo ravno,
Mrtvih nađe devet Jugovića
I desetog starog Jug Bogdana,
I više njih devet bojnih koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobrih konja,
A pored njih devet ljutih lava.
Tad zavrišta devet dobrih konja,
I zalaja devet ljutih lava,
I zaklikta devet sokolova;
Al tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila,
Već uzima devet dobrih konja,
I uzima devet ljutih lava,
I uzima devet sokolova,
Pa se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snahe ugledale,
Malo bliže pred nju išetale:
zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobrih konja,
Zalajalo devet ljutih pasa,
Zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze nepustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
Al’ zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanovu Ljubu:
„Snaho moja, ljubo Damjanova,
Što ono vrišti Damjanov zelenko?
Il’ je gladan pšenice bjelice,
Il je žedan vode sa Zvečana?“
Progovara ljuba Damjanova:
Svekrvice, majko Damjanova,
Nit’ je gladan šenice bjelice,
Nit je žedan vode sa Zvečana,
Već je njega Damjan naučio
Do po noći sitnu zob zobati,
Od ponoći na drum putovati:
Pa on žali svoga gospodara
Što ga nije na sebi donio!“
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad ujutru danak osvanuo,
Doletješe dva vrana gavrana,
Krvavijeh krila do ramena,
I krvavih nogu do koljena,
Oni nose ruku od junaka,
A na ruci burma pozlaćena,
Bacaju je u krioce majci.
Uze ruku Jugovića majka,
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
„Snaho moja, ljubo Damjanova,
Bi l’ poznala čija j’ ovo ruka?“
Progovara ljuba Damjanova:
„Svekrvice, majko Damjanova,
Ovo j’ ruka našega Damjana,
Jera burmu ja poznajem, majko,
Burma sa mnom na venčanju bila.“
Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tiho besjedila:
„Moja ruko, zelena jabuko,
Gdje si rasla, gdje l’ si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
Ustrgnuta na Kosovu ravnom!“
Nadula se Jugovića majka,
Nadula se,pa se i raspade
Za svojije devet Jugovića
I desetim starim-Jug Bogdanom.
Kurir.rs/Foto Printscreen