Biznismen Miroslav Mišković prvi put je progovio o otmici iz 2001. godine, kada su ga kidnapovali pripadnici zemunskog klana. Mišković je otkrio kako su izgledali svi detalji od trenutka kada su mu otmičari preprečili put, u svojoj knjizi "Ja, tajkun", čije delove prenosi Nedeljnik.
"U ponedeljak 9. aprila 2001. u 8.15 ujutru, u blizini Geneksove zgrade u kojoj se tada nalazilo sedište Delte, bio sam otet iz svog automobila. Dolazio sam na posao i otprilike na dvesta metara od garaže jedan tamnoplavi audi preprečio je put alfa romeu u kojem smo bili moj vozač Krle i ja.
Iz audija su izašla trojica muškaraca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u audiju, za volanom. Jedan je otvorio vrata mog vozača, drugi moja. Počeli su da nas izvlače iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali dobio sam najpre nekoliko udaraca u grudi, a onda i jedan u potiljak.
Taj udarac u potiljak bio je vrlo jak, po svoj prilici je izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi široku lepljivu traku preko očiju i usta. Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju.
Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo da idem. U svakom slučaju, bila je to neka garaža s kanalom na sredini. Dok smo joj prilazili, osećao sam kako mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid.
Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to bio poklopac od šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravku automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih sišao je sa mnom, a onda sam ga čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta, čulo se zatvaranje poklopca.
Osećao sam da mi je samo jedna ruka slobodna, ali nisam shvatao šta se tačno dogodilo. Druga ruka vezana je lisicama za alku na zidu. Prostorija je bila minijaturna, možda metar sa metar i po i bila je slabo osvetljena žućkastom sijalicom. Odozgo je kapala voda, a pored mene je bila neka polomljena stolica. Sve je to - kasnije će se saznati - pravljeno da bi se dovodili oteti.
Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali. Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš." U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima. Pokušavao sam da racionalno analiziram stvari, ali ništa što mi je padalo na pamet nije ulivalo nimalo optimizma.
U šahtu je bilo užasno hladno. Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama. Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Hteli su da pomislim kako traže pare za Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ali nisu to baš najveštije radili. Odmah sam posumnjao u tu priču...", objavio je Mišković.
Biznismen je u svojoj ispovesti dodao da im je tražio da jede, a oni su mu doneli banjlučke ćevape u lepinji.
"Bili su vrući i slepljeni jedan za drugi, što je sugerisalo da su kupljeni u blizini i da je to banjalučki ćevap, što je već sužavalo broj mogućih lokacija", dodao je Mišković.
Kako je dalje naveo, u zatočeništvu je proveo 18 sati, kada su ga posle isplate otkupa od 7 miliona pustili.
"Otmičari su mi dali kapu jer je padala kiša, jer je padala kiša i deset evra, kako bih mogao da platim taksi, jer sam bio bez ičega, bez dokumenata, telefona i novca. Pomislih, kakav posao: uzeli su mi sedam miliona maraka, a ostavili deset za taksi", priseća se jedan od najbogatijih Srba.
(Kurir.rs/Nedeljnik)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Advokat Tomanović: Presudom Miškoviću političke želje dobile su odoru pravde