Nasilje u porodivvi u Srbiji je u porastu, samo u 2018. godini 18 žena je prijavilo da je pretrpelo neki oblik nasilja.
Poziv na prijavljivanje nasilja predstavlja ohrabrenje za žrtve i sve one koji imaju saznanja o postojanju nasilja,i poruku da postoje institucije i stručne osobe kojima se svaka žena koja trpi nasilje može obratiti.
Ipak, u realnom životu, kada se žrtva nasilja supruga, partnera, sina ili drugog člana porodice odluči da načini taj prvi, a i najvažniji korak, neophodno je da zna odgovore na mnoga pitanja: Kome mogu da prijavim nasilje? Ko je nadležan? Šta će se tim povodom preduzeti? Šta će biti posle moje prijave? Šta će biti s mojom decom?
Ako žrtva ne zna odgovore na ova i mnoga druga pitanja, ona se koleba, povlači i često odustaje od prijave. Zato je od presudne važnost da su informacije o načinu prijavljivanja nasilja, postupanju institucija i državnih službenika/ca lako dostupne i da se u svakoj situaciji primenjuju procedure propisane novim Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, a koje garantuju da će žrtva koja prijavi nasilje biti zaštićena i detaljno obaveštena o pravima, merama zaštite i svim koracima u budućem postupku.
Prijava policiji
U slučaju kada se nasilje događa, žrtva (ili neko blizak žrtvi) najčešće poziva policiju na broj 192. Prilikom prijave nasilja treba navesti: ime i prezime žrtve, ime i prezime nasilnika, adresu gde se nasilje dešava. Takođe, treba opisati šta se i kako desilo, da li je bilo pretnji, upotrebe oružja ili oruđa, da li su nanete telesne povrede, ima li svedoka i sl. Važno je reći i da li postoji strah za vlastitu bezbednost ili bezbednost dece i drugih članovi porodice.
Nakon što primi poziv, policija je u obavezi da izađe na lice mesta, zaustavi nasilje i zaštiti žrtvu (patrola je dužna da odmah obavesti nadležnog policijskog službenika o svakom nasilju u porodici ili o neposrednoj opasnosti od njega). Dakle, policija u patroli, kao ni dežurna služba u policiji, nisu zaduženi za procene, u smislu da li je neka situacija urgentna ili nije, i ukoliko odmah ne obaveste nadležnog policijskog službenika, oni krše zakon.
Po dolasku, policijska patrola uzima izjavu od žrtve i to (obavezno) bez prisustva nasilnika. Policajac postavlja pitanja o tome da li i je ranije bilo nasilja, da li je žrtva povređena, da li je nasilje ranije prijavljivano policiji ili Centru za socijalni rad, da li je nasilnik odgovarao pred zakonom, da li je bio u zatvoru, da li je u toku postupak razdvajanja ili razvoda, da li su deca izložena ili prisustvovala nasilju, da li postoje prethodne mere zaštite ili hitne mere. Veoma je važno da žena odmah izvesti policiju ukoliko ima problem oko starateljstva ili viđanja oca sa decom, i ukoliko su već izrečene mere zaštite, jer policija nema ove podatke u svojim evidencijama.
Prilikom intervencije policajci će uzeti izjavu i od nasilnika i drugih članova porodice ili svedoka događaja. Opisaće ili snimiti povrede i prostor u kome se nasilje desilo. Ukoliko su ženi nanete povrede, pozvaće hitnu pomoć ili će prevesti žrtvu do zdravstvene ustanove, ili će je uputiti da sama ode i zatraži lekarski izveštaj o nanetim povredama (izveštaj, ne lekarsko uverenje).
Ukoliko je nasilnik psihički izmenjen ili pod dejstvom alkohola, prevešće ga u zdravstvenu ustanovu. Takođe, obaviće pretres kuće i oduzeti oružje ukoliko postoji.
U zavisnosti od procene bezbednosnih rizika, policija je u mogućnosti da žrtvu odvede u najbližu „sigurnu kuću“.
Šta se dešava nakon policijske intervencije
Policijska patrola ima pravo da sama ili na zahtev nadležnog policijskog službenika dovede mogućeg učinioca nasilja u policijsku stanicu.
Nasilnik će biti zadržan osam sati u policijskoj stanici, gde će u svojstvu mogućeg učinioca dati izjavu. Ako nasilnik nije doveden u policijsku stanicu (jer na primer nije zatečen na licu mesta), procena rizika počinje odmah po prijemu informacija o nasilju.
Nadležni policijski službenik (ne onaj koji je bio u patroli na intervenciji, već specijalizovani) može u periodu od osam sati ponovo da pozove žrtvu nasilja na razgovor. On procenjuje da li postoji neposredna opasnosti od nasilja u porodici. To znači da procenjuje da li je nasilnik spreman da počini ili ponovi nasilje; da li postoji pretnja ubistvom, samoubistvom ili postoji opasnost usled posedovanja oružja; da li postoji sumnja na mentalnu bolest ili zloupotrebu psihoaktivnih supstanci; da li postoji sukob oko starateljstva nad detetom (decom); da li nasilnik ima izrečenu meru zaštite od nasilja u porodici ili hitnu meru; da li je žrtva u strahu i očekuje da će se nasilje ponoviti ili nastaviti.
Nadležni policijski službenik će u bilo kojem od ovih slučajeva izreći pismeno naređenje o hitnoj meri, bez obzira na moguće protivljenje žrtve. Na ovaj način država pokazuje da štiti žrtvu, a nasilnik dobija ozbiljno upozorenje da prestane sa nasiljem.
Žrtva se obaveštava o tome da je nasilnik privremeno udaljen iz stana i/ili mu je privremeno zabranjeno da kontaktira žrtvu i prilazi joj.
Nasilnik može da odbije da primi naređenje, ali hitna mera ipak važi 48 sati. Na naređenje policije nasilnik ne može da podnese žalbu. On je u obavezi da se javi policiji nakon 48 sati i sazna da li je hitna mera produžena. To znači da bi žrtva trebalo da je bezbedna od uticaja nasilnika 56 sati i tako joj se pruža mogućnost da predahne i dobije potrebne informacije, dok je nasilnik u policiji i pod dejstvom hitne mere. Nadležne institucije, takođe, dobijaju potrebno vreme da prikupe informacije i odluče da li će tužilac pokrenuti krivični ili prekršajni postupak.
Javni tužilac može predložiti produženje hitne mere na još 30 dana, i u roku od 24 sata taj predlog može dostaviti sudu. Sud o predlogu odlučuje u roku od 24 časa bez prisustva nasilnika ili žrtve. O konačnoj odluci suda biće obaveštena i žrtva.
Kurir.rs/rs.boell.org/Marija Srdić/ Foto Ilustracija/Profimedia
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR POKRENUO AKCIJU “STOP NASILJU” Seka Aleksić: Izlaz postoji. Potraži ga!