Jedna od poslednjih diva domaće kinematografije Jelena Žigon preminula je u 85. godini pre dve nedelje, pa je njena ćerka Ivana konačno smogla snage da opiše njene poslednje dane.
"Šaputala sam joj: "Majko, tvoje srce je nitima poezije direktno konektovano sa srcem vasione. Zato si uvek ostala mlada i lepa". Čekala sam da se probudi iz sna nekad i po nekoliko sati, da bih joj, na svoju sramotu, iz knjige čitala stihove Dušana Kostića o maslinama, narandžama, moru i arhipelazima, dok se ona nadovezivala na njih i u osamdeset petoj godini ih govorila napamet.
Po njenom osmehu je bilo jasno da za nju nema lepše molitve od poezije. Kao kakav dar od Boga, za sve što je ona pružala ljudima uz nju su bdili bolničari i bolničarke nalik na anđele, koji su joj prilazili sa komplimentima i obožavanjem. Bila je to najlepša nagrada u ime cele njene publike. Ti ljudi za mene do kraja ostaju kao moj nabliži rod", ispričala je Ivana za Gloriju, dodajući da se najviše radovala posetama unuka.
"Bila sam mirna (prim.aut. prilikom poslednjeg susreta sa majkom), gotovo ozarena svetlošću koja ju je obasjavala dok je odlazila. Njen izraz lica, dostojanstvo, spokoj i u tom trenutku, kao hiljadu puta do tada, dao mi je snagu. Sada više nisam, naravno, samo mirna. Nedostaje mi. Plačem za njom. Toliko smo toga propustili", zaključuje Žigonova.
Kurir.rs/Glorija/Foto: Dragan Kadić, Marina Lopičić