Anja Mutić, rodom iz Zagreba, napustila je Hrvatsku tokom rata 1993. i putovala širom sveta da bi posle 15 godina odlučila da se vrati u ove krajeve i pokuša da pronađe Jugoslaviju.
"Dolazim iz zemlje koja više ne postoji. U jesen 2011, dve decenije posle njenog raspada početkom devedesetih, krenula sam na putovanje na pronađem Jugoslaviju. Činjenica da sam rođena i odrasla u zemlji koja više ne postoji na mapi nije bila bitna", započela je Anja svoju priču u članku objavljenom na BBC-ju.
U to vreme, živela je u Njujorku.
"Bila sam profesionalna skitnica koja je živela tako što je stalno odlazila. Jedan dan sam plovila ka Galapagosu, sledećeg bih bila u potopljenom bungalovu na Bora Bori. Mogla sam da šetam ulicom u Lisabonu ili putujem prašnjavim bolivijskim putem. Moj život se okretao oko doživljavanja jedinstvenih životnih iskustava na redovnoj osnovi", piše Anja.
Ali ispod svih tih putovanja i povrataka bio je osećaj nepodnošljivog izmeštanja.
"Pripadala sam svuda i nigde. Iako sam znala da je blagoslov ne pripadati, nisam mogla da se s time pomirim", kaže. Ona je na svojim putovanjima, u stvari, tragala za odgovorima na dva važna pitanja – gde je dom i da li je to to mesto.
Odrasla je u Zagrebu. Kao dete je sakupljala štrumpfove i barbike, kao tinejdžerka je gledala “Beverli Hils”, čitala poeziju T.S. Eliota i slušala “Smitse”. Sve u svemu, jedno normalno detinjstvo.
"Ali, dok se Jugoslavija raspadala u ratu koji je divljao tokom devedesetih, svet oko mene se smanjivao. Kako se rat razvijao, osećala sam kao da je iznad moje glave plafon i jednom kad porastem mogla bih udariti glavom u njega i ne bi bilo nigde mesta za otići. Mogla sam da napravim rupu u plafonu, ali na kraju bih se samo zaglavila. Umesto toga, želela sam da rastem na otvorenom nebu, pa sam tako otišla", kaže.
Anja ističe da nije napustila zemlju kao izbeglica, već je to bio njen izbor. Ali 15 godina nakon odlaska 1993, tokom kojih je proputovala pola sveta, shvatila je da ne može da se pomiri sa odlaskom iz rodne grude i da mora da se vrati.
"Ta ideja mi je došla jedne snežne večeri u mom stanu u Bruklinu. Ponovo ću ući u granice moje bivše rodne zemlje. Pokušaću da razumem nasleđe ratova koji su počeli objavljivanjem nezavisnosti Slovenije 1991, borbama u Hrvatskoj 1995, brutalnim ratom u Bosni koji je zvanično okončan potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. i potom NATO bombardovanje Srbije 1999", navodi Anja.
Kaže da nije bila zainteresovana da uranja u politiku prošlosti, već je želela da uhvati emociju koju su izgubljena zemlja i njena smrt ostavili na ljude i na nju samu.
I tako je doletela u Zagreb jedne oktobarske večeri. Ukrcala se u autobus za Skoplje, prestonicu Makedonije. Putovala je 12 sati do mesta u kojem je niko nije čekao.
"Mnogi ljudi smatraju da je moj pohod na bivše jugoslovenske republike čudan. Pitaju me šta me navodi na ta neobična putovanja", kaže Anja.
Putovala je šest nedelja, kako je planirala, provodeći po nedelju dana u svakoj republici, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
Sa sobom je ponela nekoliko zastarelih turističkih vodiča, izdatih pre raspada Jugoslavije.
"Usput sam upoznavala ljude na način koji ja zovem ‘konverzacija uz kafu’. U Jugoslaviji je ispijanje kafe sa nekim vladajući društveni ritual. Na svom putovanju želela sam da ispoštujem tu tradiciju", ističe Anja.
Već posle prvog dana sve više se interesovala za priče ljudi i vodiči su se našli na dnu njene torbe. A onda se nešto dogodilo. Priče drugih ljudi postale su neočekivana kičma njenih putovanja. Tokom putovanja je upoznala pedesetak ljudi i zabeležila njihove “konverzacije uz kafu”.
"Sedela sam sa paravojnicima, filozofima, političarima i pesnicima. Pila sam kafu sa aktivistima, umetnicima i glumcima. Ćaskala sam sa muzičarima, profesorima i zaposlenima u neprofitnim organizacijama. Moram da priznam, Jugoslavija za mene se nikada nije završila. Bolujem od jugonostalgije. Jugoslavija je deo mog odrastanja, deo onoga što sam ja i to će ostati tako", rekla je Danče iz Skoplja, prva osoba s kojom je Anja popila kafu.
Danče je ćerka poznatog makedonskog pesnika koju je upoznala preko zajedničkog prijatelja u Njujorku.
Dok je šetala Starom Čaršijom u Skoplju naišla je na dve žene koje su kuvale ajvar – Sabrije Elezi i Usnije Fetahi. Sele su u dvorište ispod smokve, Usnije je napravila kafu i iznela slatko. Obe se sećaju Jugoslavije s nostalgijom.
"Život je bio mnogo bolji tada", rekla je Sabrije.
Anja je dalje nastavila po receptu "kafa + razgovor o Jugoslaviji". Neko bi joj ponudio svoju teoriju o raspadu bivše SFRJ, drugi su pričali o prijateljima iz detinjstva koje više nikada nisu videli ili otuđenim članovima porodice.
"Bilo je ljutnje, melanholije, frustracije, razočarenja, izdanosti i generalnog osećaja da smo svi mi izgubili nešto dragoceno", piše Anja.
Kad se vratila u Njujork analizirala je sve priče koje je čula.
"Njihove priče su me zaledile. Iznenada me je uhvatio osećaj odgovornosti da moram da prosledim dalje ono što su oni podelili sa mnom", kaže Anja.
"Putovanje nije ugasilo moju želju za lutanjem, kako sam se nadala. Umesto toga, dobila sam intiman prozor u ljudske živote pre, tokom i posle Jugoslavije. Sedam godina kasnije, ja počinjem da prihvatam da je dom stvar koja se menja, pripadanje je nedostižno kao i pre, a država u kojoj sam odrasla je zamišljena zemlja koja je nekad bila i više je nema, osim u našem kolektivnom sećanju. Ponekad je putovanje samo to što jeste, putovanje. Nazad tamo odakle je sve počelo", zaključila je Anja, preneo je BBC.
Kurir.rs/BBC
Foto: Instagram