Gledati seriju "Nemanjići - rađanje kraljevine" ima posebnu težinu kada su scene u kojima je veliki glumac Nebojša Glogovac.
Na stranu to što je on neko ko ispuni kadar svojim talentom, na stranu to što nosi skoro svaku scenu u kojoj je, nego je teško gledati znajući da tog i takvog Glogovca više nema.
Posebno je bilo teško gledati sinoćnju epizodu u kojoj se opraštaju braća Vukan i Stefan (Glogovac i Ćetković)...
"Brat Sava misli da je krotiti ljude i vukove isto. A nije. Čovek ima neko zlo koje zveri ne poznaju. I ne dođe mu zlo ni od bede ni od studeni... Nego tako... Nikne samo od sebe... Ko korov", poče Vukan.
- Kad pomenu zverove, deca smo bili kad smo se verali podno Koznika tvrđave. Sećaš se? Kad nas zateče noć... Pa vuci po mesečini zaurlaše, a ti se uspravi pa im odgovori. I meni se tad javi da je moj brat Vukan veći vuk od najkuratijeg vuka. A onaj ti vuk odande odgovara... Sećaš se?
- Jeste, tako je bilo. A što jesi li se uplašio?
- Što bi se plašio, pored tebe sam bio.
- Eh, sramne noći, bedni dani... Najrađe bih da se zatvorim negde i da iskopnim, da crknem... Ali ne da Bog, još me kažnjava... Kiša će, valja mi krenuti, reče Vukan...
I dok je Vukan odlazio Stefan progovori:
"Gledah ga kako odlazi iz dvora mojega, i ne znadoh da ga videti više neću. Ode moj brat Vukan i više se ne vrati."
Ne, nema ovde nikakve skrivene simbolike. Ne treba ovde tražiti nikakvu vezu sa stvarnim događajima, jer je nema...
Ali jednostavno, kad znamo da ona ljudina, ona glumčina više nije sa nama, i kad znamo kako je otišao naglo... Ne može a da se ne stegne srce kad se čuju reči: "...i ne znadoh da ga videti više neću...".
Kurir.rs