Novinarka Ester Bedle (29) izgubila je svoj dom, svoj posao i čoveka koga je volela nakon što je prijavljeno da je nestala usred borbe sa mentalnim zdravljem. Dve godine kasnije, odlučila je da progovori o svojim mentalnim poteškoćama.
Naime, ona je početkom 2016.godine 41 sat šetala po gradu, iscrpljena, na ivici samoubistva, a kako sada veruje, "namerno je nestala".
Ester se vodila kao nestala dva dana, pošto su njeni najbliži izdali molbe za informacije i pošto je njena slika objavljena na vestima.
Sve se završilo tako što je Ester izgubila svoju kuću, posao koji je volela i čoveka za koga se nadala da će imati zajedničku budućnost.
Sada je hrabro i detaljno opisala svoje iskustvo.
Mislim da sam to namerno uradila, ali moja namera nikada nije bila da budem "nestala osoba". Završila sam šetajući po Londonu, plaćajući sve u kešu i izbegavajući policajce što sam više mogla. Na ivici da samoj sebi oduzmem život, ušla sam u Sent Tomas bolnicu i zatražila pomoć za mentalno zdravlje. Da nisam to učinila, nalazila bih se milju daleko. Mrtva. Svi možete da odahnete. Hvala na srećnom završetku, pomogli su mi", kaže Ester.
Ali, ova priča se ne završava ovde, ona ima mnoge detalje i preokrete.
"Najveća greška koja se često pojavljuje u slučajevima nestalih osoba je što milsite da se sa povratkom ta priča završava. Pravi pakao nastaje tek kada se osoba vrati. Trenutak povratka, ponovnog pojavljivanja nije zaključak priče. To je samo početak. Ono što je sledilo, bilo je čudno, a moj život se potpuno promenio. To je ubedljivo najtraumatičnije i najviše zbunjujuće iskustvo koje sam ikada imala. Bila sam u stanju u kom sam se kretala kao da sam gluva i slepa.", kaže novinarka.
Ako odrasla osoba "namerno "nestane, pretpostavlja se da postoji nešto od čega želi da pobegne. U stvarnoti, to ne mora biti razlog, depresija ne mora nužno biti izazvana nekim razlogom iz spoljnog sveta.
"Kada se vratite posle nestanka, prostor kom se vraćate više nije bezbedan. Tako ste samo dokazali da je sve krhko - da vaš um i telo nisu toliko sigurni kao što su nekad bili. Vaši voljeni više ne mogu da veruju da ćete biti bezbedni ako budete sami. Čak i obična kupovina mleka će početi da se planira kao vojna operacija. Svaki prostor u kom ste ikada bili, u kući, na poslu ili na društvenim mrežama, sada je oštećen. Svaki prostor je poseban entitet za koji morate da radite da biste ga ponovo prihvatili", piše Ester.
Vraćanje nazad je logistička, administrativna i emocionalna noćna mora, a ova devojka je sama prošla kroz nju.
"Pokušajte da odgovorite "zašto" lokalnom prodavcu koji je video na televizijskim vestima kada ste nestali. Preslušavanje govorne pošte i čitanje poruka od najdražih koje se kreću od konfuzije do besa, od suza do očaja, su takođe stravične. Suočavajući se sa iznenadnom odgovornošću da se krećete među napornim porukama bivših kolega i prijatelja koje niste videli 25 godina. Dođete kući i spavate u spavaćoj sobi koju su policajci pretresli, stranci koji se trpaju u vaše privatne stvari, u sve ono što ste mislili da je vaše. Razmišljate o tome kako da se vratite na posao, i odjednom shvatate da ste ostali sami", nastavlja ona.
Kada se osoba vrati posle nestanka, ona pokušava da na društvenim mrežama umiri nervozu, slabo izlazi iz kuće i deluje odsutno i distancirano.
"Na kraju, moja pogrešna epizoda je direktno doprinela tome da izgubim svoj dom, da odustanem od posla koji sam volela, i da izgubim čoveka sa kojim sam želela da provedem čitav život. I pored svega toga - ni jedna avenija, ni jedna ruta mi nije pomogl da se pokrenem. Morala sam ovo da uradim, a što se tiče ostatka sveta, nestala sam. Jednom sam razgovarala sa policijom. Službenik je proverio moje ime, adresu, datum rođenja, da sam bez krivičnih dela. A onda je otišao. Nije video ni natpise na društvnim mrežama da sam "nestala". Nije znao da se vraćam u Oksford. Zbog toga moramo raditi na povratku intervjua koji su bili zakonski okvir za vraćene odrasle osobe. Ako opet budem nestala, što postoji šansa da se može dogoditi sa obzirom na moje mentalne bolesti, onda nema mnogo toga što policija može da učini", piše Ester.
Intervjui sa vraćeni nestalim osobama su bitni jer će policija tada znati da su te osobe i ranije nestajale, a takođe i da imaju duševne bolesti. Ipak, policija je ona koja će prva da vidi ljude koji se vraćaju nakon nestanka. Ali, ne treba samo policija da ima ulogu u tome, već i socijalne službe.
"Dve godine od kada sam nestala, bila sam podržavana od strane tima za mentalno zdravlje u zajednici i išla sam ne terapiji. Ono što još uvek nisam mogla da uradim je da istražim moju psihu, bar ne u terapeutskom okruženju. Još uvek sam na listi čekanja za psihoterapiju, a to traje već više od dve godine. Čak i sada osećam da tretman za osnovni mentalni poremećaj nije isto kao psihoterapija", kaže Ester.
- Ono što nam je potrebno je razvoj sigurnog, posvećenog prostora u kom vraćeni odrasli mogu da istraže šta im se desilo, da se slože sa onim što su "uradili" i da dobiju podršku u tome kako se bezbedno vrate u društvo. Povratak posle nestanka uvek treba posmatrati kao priliku - da se nauči, spreči, i pre svega, pomogne nekome da povrati svoj život i svoje mentalno zdravlje - piše Ester.
Kurir.rs/Mirror/Foto: Printscreen